Posted in Ništa lično

Otvaraj, gušimo se!

Otvaraj – gušimo se

Ne znam kako vi, ali ja volim provetravanje. Obožavam da otvaram prozor koliki god rizik bio da će naići tajfun I porušiti sve u sobi. Promaju volim uprkos riziku od upale mozga.  ..beš mozak, daj mi vazduh.  I tu sam kao Srpkinja, jel, u očiglednoj i večitoj manjini.

Naravno da će Tomislav Nikolić izgubiti izbore. Izgubiće ih delom zbog toga što je totalno neadekvatan a delimično i zbog toga što se baš potrudio da izgubi.

Masa nas, izvesno je, neće izaći da glasa u drugom krugu. Mrzeće nas čak i da škrabamo.

Toma je, bar neke od nas, mogao da ima, da je govorio prave stvari u pravo vreme. Ali odabrao je nešto drugo. Umesto da bude predsednički kandidat, odlučio je da bude Pepa prase koje skače po blatnjavim baricama. Šutanovac nije slučajno spominjao svinjac u kojem se Toma valja. Pa Šutanovac and co. su taj svinjac sami sklepali za potrebe ovih izbora. Toma, Jorgovanka i Vučić, samo su u taj svinjac ušetali navabljeni pričom o diplomi.

A onda, kampanja kradje glasova. Opet su, tužni naprednjaci, nekako ispali budale čak i zatvora nedostojne. A neko bi morao na tu temu da ide u  zatvor, valjda.

Naprednjaci ne mogu da dobiju izbore ni u bunilu, ni u ludilu. Oni bi izbore izgubili taman i da sami na njima učestvuju.  A zašto?

Kandidat Tomislav Nikolić smoren, usporen, depresivan, deluje kao navučen na lekove  za spuštanje pritiska. Vučićeve usne zbunjuju a i Srbin voli da da glas muškoj jedinki kojoj pouzdano i redovno raste brada.  Jorgovanka je sto posto predivna tetka, strina, ujina al premijerka, hm, ok, ništa gora od Cvetkovića, al opet ko će zbog toga da se dovuče do birališta?

I da se vratim temi. Postojala je šansa, istina minimalna, da u nedelju ustanem i glasam za Tomu. Stvarno. Samo da su, paćenici, znali da iskoriste par očiglednih aduta:

Ekonomski program SNS preuzet je od NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj). Taj program je na blogu B92 više puta objašnjavao bloger Saša Radulović.  To je jedini ekonomski plan i program koji je uopšte na ovim izborima bio u opticaju. Jedini plan koji je sadržao neke brojke a ne samo slova. Mrzi me da detaljišem, koga interesuje nek potraži tekstove Saše Radulovića na blogu B92.  Uglavnom sve se svodi na trostruko (threesome) kresanje: javne potrošnje, fiskalnih a naročito parafiskalnih nameta.

Taj jedini ekonomski program u ovoj kampanji, tužni naprednjaci, prokockali su zarad glodanja demokratske koske u vidu Tomine diplome. Umesto da su Tadiću jasno i glasno rekli: OD     JE         BI majstore. Položi račune pa da ukrstimo programe. Paćenici.

Drugo, umesto da maksimalno eksploatišu neke zanimljive ljude koje su uspeli (bog te pita kako) da kooptiraju u svoje redove, tu pre svega mislim na Milana Kneževića iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, paćenici su u prvi plan, sa magarećom upornošću gurali nesuvislu i patetičnu Jorgovanku Tabaković i neke ćurke kojima se ni imena ne sećam. Jorgovanka i ove žene su ok za rvanje u blatu sa Jelenom Trivan.  Ali protiv Šutanovca,  to je debakl u samoj najavi.  Tako je Knežavić, čovek na svom mestu, za badava kompromitovan što se sa budalama uopšte petljao a budale će proći onako kako zaslužuju. Bogu plakati.

Zašto ovo pričam? Pa užasno je zagušljivo, dušegubka strašna. U normalnim državama opozicija na izborima svečano otvara prozor. Ovde ne. Ovde mora staklo da se razbija. Ili da se prozor krišom otškrine nekim subverzivnim radom iznutra.

Znam ljude koji ohrabruju neke druge ljude u rukovodstvu Demokratske stranke da krenu prema prozoru u goloj borbi za malo kisika. I sama sam takva. Kažu potrebna im je godina, dve. Toliko će, procena je, trajati ova vlada. Ja pitam: Može li to malo brže, rodjače? Otvaraj bre. Pogušismo se.

Posted in Ništa lično

Mrtva bi ih usta pljunula

Koštunica , Toma i Čeda

Voljeni žmu i ja robovi smo nekoliko gadnih navika. Izjutra, čim oči otvorimo, palimo cigarete, srčemo kafu I uključujemo svako svog elektronskog ljubimca. Ja se mahnito bacam na vesti. Iste one koje sam sinoć pratila, valjda da bih se kvalitetnije, još jednom,  iznervirala. A onda imamo situaciju:

– Gle ove, majke ti…Pa, mrtva bi ih usta pljunula”, pokazujem fotografiju, ovu koju sam „okačila“ pod naslov.  A naslov je zapravo stara bosanska mudrost prijatelja Vlade Sudara.

–  A da, to su ovi tvoji” – drago će biće, nonšalantno.

– Šta reče ti? Ko je moj? – nakostrešeno ću, za svadju spremna.

– Pa sta sad? Vi što piskarate, pljujete i urlate na Tadića, pa  valjda znate šta je posledica. Evo vaši dolaze, sa sve ovim seksologom što viri u pozadini. Pri čemu dušo, ne mislim ništa loše, nemoj pogrešno da me shvatiš, tvoje je pravo da pišeš šta hoćeš.. Vidi, palim sad, žurim, nastavljamo posle…

E sad je stvarno dosta. I nemam nameru da se branim, naprotiv. Samo neke stvari da objasnim, da udje u zapisnik, da ne bi bilo zabune.

Vojislav Koštunica. Sve ružne reči sveta na njemu sam ispucala. I to s apetitom. Na kraju su mi ostale tri kojima opisujem svoj odnos prema tom čoveku: „fuj svih fujova“.

Višestruko mi se zamerio i to samo u novijoj prošlosti. Gurnuo nas je, ovako kolektivno u kosovski šaht, da se dugo gušimo na rate. Sa svojim operaterima (Nikitović, Mihajlov) milione je otimao od jednih tajkuna (Radulović, Cane) i davao drugima (Mišković, Beko) uz proviziju. Naročito mi se ogadio ulogom u likvidaciji Zorana Djindjića. Ta uloga nije rasvetljena, ali je, izgleda bila pregolema, bar sudeći po njegovoj histeriji na pomen još jedne istrage. Ogroman potencijal za ogromnu štetu. Srećom, pileći mozak nije uspeo do kraja da ostvari svoje zamisli. Ne stvarno, koliko glup neko mora biti pa da  plebiscitarnu podršku iz 2000. sroza na borbu za cenzus 2011.

Velimir Ilić. Gde se taj, sa svojim Šarančićima i pajtosima zatekne, tu više trava ne raste. Železnica, putevi, sve čega se dohvatio terminatorski je ogulio do stečaja, do temelja, do prosjačkog štapa. Čačak style.

Jovan Marić. Seksolog. OK. Odoh časkom da povratim.

Tomislav Nikolić. Nova cica u evropskoj školi. A koja je najbolja cica u skoli? Pa nova, naravno… S tim što, mi, društvo iz starog kraja i zavičaja, vrlo dobro znamo da i nije neka riba – krezava, kljakava, aljkava. Malu maturu više puta padala. Sledeći izbori, poslednja su šansa.

Mrzi me dalje da objašnjavam. Nešto me drugo muči i kopka.

Kojom kosmičkom alhemijom dodjosmo do toga da se ovi s fotke, koje bi mrtva usta pljunula i ja nadjemo na istoj strani? Da li je moguće da je i meni i tom naprednjačkom polusvetu ovo rasulo jednako nepodnošljivo? Kako se uopšte zatekoh u istom kavezu sa krezavom, očajnom, ubijenom u pojam marvom koja će sutra da izadje na miting? Jesam li se ja to definitivno svrstala u gubitnike tranzicije i zivota uopšte? I oni, naprednjaci, isto kao i ja strepe i tresu se od svakog sledećeg poteza ministra Dulića, Mrkonjića, Malovićke, premijera Cvetkovića i ostalih članova demokratske i proevropske vlade.

Nemam pojma kako se to dogodilo. To su pitanja za Borisa Tadića. Imam još jedno. Hoćemo li, koliko dogodine, demokrate i naprednjake gledati u istom čamcu, sa dva kormilara? Verujem da hoćemo. A što i ne bi, gde je tu problem? Za dobru svinju nema loših pomija.