Posted in Ništa lično

Fetva za uvrede

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. J be im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.

Posted in Ništa lično

Odljubila sam se… Angela Merkel

angela-merkel
Angela Merkel

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.