Posted in Ništa lično

KASNO JE ZA KAPITULACIJU

Srbi su sve svoje prilike za kapitulaciju propustili.

Zapad je skrojio teritoriju pod srpskom upravom kroz dva dokumenta: Rezoluciju 1244 i Dejtonski sporazum. Po tim papirima Srbija je teško kažnjena ali nije kapitulirala.

Koliko god da je Srbija skraćena i osakaćena, ni Kosovo niti Bosna ne mogu da se konsoliduju u normalne, medjunarodno priznate države, bez volje Srba.

Ta volja bi se verovatno dala slomiti da postoji interes. Ali ne postoji. Posle dve decenije života pod pritiskom ali u kakvom takvom, kriminogenom miru, zašto bi Srbi dali podršku snaženju onih država u kojima će biti potlačena manjina?

Prošlo je 20 godina od rata, stvari su se promenile. Čak i kad bi zaključili da na istoku nema ništa novo, a ima itekako, Zapad više nije ono što je nekad bio:

Trump je zaokrenuo američku spoljnu politiku, prevrnuo je naopačke. Kao svako dete, on voli inovativna rešenja i to srpskoj strani na Balkanu odgovara. Britanija je izašla iz EU i okrnjila je. Merkel je malaksala a njeni briselski komesari nemaju politički nego birokratski mandat. Niko od njih, na primer, nema moć da jednoj Španiji kaže: Priznaj Kosovo.

Zašto bi Srbija podlegla zapadnom pritisku i učinila nešto što nije onda kad je tu presu pritiskala znatno veća sila? Zašto Zapad tada nije odradio svoj posao do kraja? Zašto je ostavio ovaj i ovoliki vremenski prostor za mrcvarenje? Zašto bi sada Srbija davala nešto, recimo mastilo za taj kosovski potpis, za ništa? Šta se to Srbima nudi u zamenu za bilo šta što Brisel želi?

U suštini ništa. Zapad Srbiji nudi i potura svog partnera. Njemu je dozvoljeno da guši, manipuliše, laže i pljačka svoje gradjane sve dok je lojalan onom centru moći koji ga na tom mestu drži.

Dakle, bilo kakav sporazum o Kosovu u ovom momentu u rukama je korumpiranih srpskih i albanskih lidera. Oni to ne mogu da reše, mogu samo da lupaju pečate. Neće smeti čak, tako lako i bez golemog pritiska da prelome i udju u nešto što njihovi glasači, kakvi god da su, mogu s pravom tumačiti kao čin izdaje.

Nije momenat. Taj sporazum treba da sačeka igrače imune na korupciju, otimačinu, šverc droge i oružja, kradju javne imovine. Treba da sačeka nekog ko neće izigravati cirkuskog majmuna po narodnim mitinzima i nekog ko zaista shvata šta mu je posao, koja mu je država i koji je njen položaj u širem kontekstu.

Treba ispratiti ovu briselsku administraciju, možda i sledeću, čitavu armiju komesara verovatno, sve dok ne bude shvaćeno da je kompromis ta čarobna, seksi reč, jer se sa slamanjem Srbije na žalost zakasnilo. Operacija je samo delimično uspela. Brisel i Vašington nisu bili efikasni, bili su trapavi. Sada je prevelika gužva u šesnaestercu. Što bismo se sada mi lomili oko Kosova?

A inače šteta. Mogli smo lepo biti bačeni na kolena i kapitulirati, sada nas ne bi bolela glava oko Preševa i Gazivoda. Manje bi nas nervirao Dodik, pitanje dal bi i Vučić bio na vlasti. Možda bismo tako do nogu potučeni dopuzali do Brisela, možda Vašingtona. Ali ništa se od toga nije dogodilo a treba i ovako, delimično poražen i sakat, živeti i čekati. Čekati, po preporuci kineskih mudraca.

Srbija-kosovo-razgranicenje-2018
Srbija-kosovo-razgranicenje-2018

 

Posted in Ništa lično

Milan Stojadinović

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu

zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom.

Price o kratkom poletu

Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na sajtu Timeline Video Produkcija.

Carinski rat

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.  Može da ruča gde hoće, s kim hoće i kad hoće. I u srpskoj istoriji postoji takav momenat. To je emancipacija. O tome sam htela da pričamo na ovom mestu.

Srbija je godinu svoje nezavisnosti (1878) dočekala u bednom stanju. Celokupnu industriju sačinjavali su:  vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, barutana, ciglana, radionica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala, a putevi su bili loši i teško prohodni. Ogromnu većinu stanovništva sačinjavali su seljaci (88%), koji su bili nepismeni (90%) i raspolagali sa malim komadima zemlje (73% poseda bilo je manje od 5 ha).

Berlinski ugovor je vezao Srbiju za ekonomske interese Austro-ugarske. Njen pravac razvoja kretao se prugom Orijent ekspresa od Beča prema Carigradu.

Stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo našeg izvoza, pri čemu je gotovo sva roba (86 odsto) izvožena samo u jednu zemlju – Austrougarsku.

Jedino uvozom mogle su biti zadovoljene potrebe domaćeg stanovništva za industrijskom robom.  Taj uvoz je, opet bio isključivo u korist  susedne monarhije.

U prvim danima januara, 1906. godine, u Beču su vodjeni važni pregovori. Srbija je očajnički nastojala da obezbedi kakvu takvu uzajamnost u trgovinskim odnosima sa Austro-ugarskom. Moćna carevina nije htela da čuje za kompromis. Stav da srpski robni viškovi imaju samo jedan put, u Austrougarsku, bio je nepokolebljiv.

Kada su najzad sve karte bačene na astal, 12. januara, nije se više imalo kud. Pregovori su prekinuti. Sva srpska roba  (stoka i poljoprivredni proizvodi) ostala je bez kupca. Zemlja se zatekla potpuno sama na ledini evropskog tržišta, bačena na kolena u ratu kakav nikada do tada nije vodila niti je na njega računala.

Na svu sreću, pravi čovek zatekao se na pravom mestu. Laza Paču, ministar finansija.  

Cincar, srpski patriota i nacionalista. Bio je otporan na korupciju a veoma škrt.  Ni kralju, ni popu ni ministrima nije davao dinar  jedan više od onoga što je budžetom bilo predvidjeno. Tako je ušao u legendu.

Pod kojim okolnostima je Paču stupio na dužnost? E tu treba da se vratimo korak nazad, nešto pre carinskog rata.

Srbija je pod kraj 19 veka praktično bankrotirala zbog brojnih zajmova koje je uzimala širom sveta. Pod vlašću Aleksandra Obrenovića, uspela je nekako da izdejstvuje objedinjavanje mnoštva tih dugova u jedan i refinansiranje. Nakon tog manevra Srbija je udvostručila svoj budžet a suficit je iznosio dobrih 30 miliona dinara.

Paču je u stvari nasledio inerciju uspeha. I znao je taj momenat da iskoristi.

Njegov prvi potez je bio da za neverovatnih 40 odsto poveća poreze. Koliko je bio škrti čuvar državnih para, toliko je bio nemilosrdan poreski izvršitelj. Ta kombinacija omogućila je polet. Svoje mere je objašnjavao vazda vanrednim okolnostima i praznom kasom.

A onda je carinski ili svinjski rat (svinje su činile važan deo srpskog izvoza) zapretio da sve to sruši.  Blokada  je bila kao smrtna presuda za jedini adut koji je Srbija imala, poljoprivredu.

Dramatičan obrt izazvao je skok adrenalina. Istoričari beleže jednu ogromnu mobilizaciju energije usmerene u pravcu izvoza. Izvoziti ili umreti, bila je doktrina vlade čiju je ekonomiju uredjivao Paču a koju je u to doba vodio Nikola Pašić.

Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je za dlaku izbegla propast i platila visoku cenu celokupne ekonomske emancipacije. (to valjda uvek ide uz visoku cenu). Konačno, pronadjen je put do novih tržišta.  Iz blokade, Srbija je izašla ojačana.

No bila je to tek prva bitka. Jer već 1912. godine zemlja ulazi u seriju ratova.  Prvi i drugi balkanski a potom i Prvi svetski rat.  Kada su topovi 1918.  konačno utihnuli,  Srbija je bila osakaćena. Iz rata je, istina na strani pobednika, izašla, jedva živa i bez Laze Pačua koji je u medjuvremenu  (1915.) umro. Za sobom je ostavio 60.000 dinara  što je mizerna suma za nekog ko je preko svojih ruku prevrtao milione. Status legende još za života je obezbedio i to nema cenu.

Ovo je deo moje dokumentarne televizijske priče o razvoju srpske poljoprivrede koju možete pogledati na Poljoprivreda – Price o kratkom poletu.

Serijal Priče o kratkom poletu.

 

Posted in Ništa lično

Fetva za uvrede

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. J be im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.

Posted in Ništa lično

Odljubila sam se… Angela Merkel

angela-merkel
Angela Merkel

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.

Posted in Lično

Srbija, BRALE!

Lisine (river)
Veliki buk – Lisine (river)

 

Samu sam sebe teško sažaljevala kada sam se, na jedvite jade,  u nedelju (8.5.2011) probudila pre zore (oko pet), pa još pod groznim gripom. Obećala sam Marti, mojoj sedmogodišnjoj planinarki, da ću joj praviti društvo na školskom izletu do Resavske pećine. Nije bilo šanse da obećanje pogazim, tim pre što je situacija nalagala punu kontrolu: Od ranog jutra sipila je jadna i gadna kiša a slutilo je na još gore, čekala nas duga vožnja i celodnevno cinculiranje, trebalo je poneti tonu stvari. Ko je ovde beast of burden?… Ta sam.

Tako sam se sa Martom, još desetak njenih drugara, učiteljicom i par roditelja smestila u double-decker planinarskog društva Kopaonik. U programu  je bila poseta Resavskoj pećini, vodopad i izvor reke Lisine, branje šumskog bilja, ručak i na kraju poseta manastiru Manasiji.  Ambiciozno za gripozna čoveka.

Dva sata vožnje tokom koje nema opuštanja (dodaj smoki, bananu, sok, otvori vodu, piški mi se, spava mi se, hladno mi je)… Neka Bog blagoslovi ono parče auto puta, pošto tih stotinak kilometara niko nije povratio. A onda je, na vrtoglavim krivinama regionalnog druma koji vodi ka Svilajncu pa dalje kroz Resavu, krenula lančana reakcija… Da povratiš.

PEĆINA

Onako zeleni od mučnine, dopelasmo nekako do Resavske pećine. Dobro osvetljena, „civilizovana“ i za turističke posete potpuno prilagodjena atrakcija, izgleda stvarno zadivljujuće. Pećina je, procenjuje se stara 45 miliona godina. Nalazi se u utrobi krečnjačkog brda Babina glava. Obilje ukrasa koje samo mašta majke prirode može da kreira. Ima se šta videti, oh da itekako, ali nema bog zna šta da se čuje.

Vodič kroz pećinu, mlada kustoskinja, očigledno ima preča posla no da turiste zabavlja kojekakvim istorijskim zanimljivostima. Ispričala je u pet minuta to što je imala, osnovne podatke koje smo i sami pročitali na zvaničnom sajtu. I to je bilo to. Ostalih sat vremena naša grupa od 50-tak duša, mahom dece, probazala je pećinom sama, ne znajući šta u stvari gleda. Marta je naravno imala seriju pitanja ali ja, u većini slučajeva nisam imala odgovor.  I to pomalo frustrira. Pa …bem mu ma ter,  zar je moguće da 45 miliona godina stara istorija jedne pećine, ne pruža dovoljno materijala za jedan solidan školski čas? Biće ipak da je, mala od pećine,  nečija unika, sestričina, kuma… Srbija je ovo brale.

Posle pećine uputili smo se prema kanjonu, vodopadu i izvoru reke Lisine, par kilometara uzbrdo u planinske dubine Beljanice.  Iako me priroda fundamentalno plaši (spokojstvo osećam samo na asfaltu), moram se pokloniti njenim okrepljujućim i ozdravljujućim moćima. Vlažan a hladan vazduh sa isparenjima matičnjaka, divlje nane, sremuša, koprive, pročistio je moj nos i pluća. Osetila sam se preporodjeno. Instiktom divlje koze svaku sam biljku probala pa sam i decu napujdala. Od tolikog zeleniša prokrčao je i stomak. Brzinom Gonzalesa, sjurili smo se do restorana srećni što ćemo da navalimo na već naručenu slasnu, svežu pastrmku.

bas sam gladna...

RESTORAN

Lokal podignut na živopisnim vodenim kaskadama na prvi pogled izgleda kao iz filma.  A u stvari ima jednog konobara i jednog kuvara, oba su amateri. Kako drugačije nazvati debelog čoveka koji, onako u civilnom odelu, baca pljeskavice i ribu na roštilj? U tanjir potom tresne ono meso a kraj njega bajatu ledenu krompir salatu. Nema garnirunga, preliva od maslinova ulja i belog luka. Nema bre limuna! ..benog limuna bez koga se riba jednostavno ne iznosi na astal. Ne bih da detaljišem o nejestivoj zaprljanoj i zaprženoj vodi koja se ovde valja kao teleća čorba. Neću trošiti reči ni na konobara koji sam mora da opsluži stotinak gostiju. Nije on kriv što je nervozan.

Iz tradicionalno sam ugostiteljske porodice, od pradede pa na ovamo. Odrasla sam po kafanama čuvenim po dobroj hrani. Znam šta znači biti kuvar, konobar, šef sale, svejedno. Znam da to zahteva specifična znanja, vrednoću jednog mrava i iskustvo jednog slona. I mislim da u Srbiji to nije tajna. Od pamtiveka se ovde zna šta je dobra klopa i kako da se napravi. I što je još važnije, kako od toga da se živi, da se razvija posao.  Pa nije valjda da je i to znanje, vekovima taloženo, počelo da isparava… Izgleda da jeste. Srbija je ovo brale!

MANASTIR

Dan smo završili, a da na nas ni kap kiše nije pala, posetom manastiru Manasiji. Utvrdjenje, u neposrednoj blizini Despotovca podno Beljanice u klisuri Resave, podizano je od 1408 do 1418 godine. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića. Malo parče srednjeg veka tu pred nosom. Odlično uredjen, rekonstruisan, održavan, čist prostor u svakom, naročito duhovnom pogledu – odiše mirom, spokojem i tišinom.

U tom i takvom krugu, čovek, nekako spontano, iznenada, nauči da relativizuje gluposti. Obične gluposti kao što je loš kustos, masan konobar, neukusan ručak – rečju loša usluga za velike pare. Jer priroda ovog kraja, vazduh, voda (puno, puno brze, čiste vode!) reljef, istorija – sve to u paketu pruža jedan dobar, ma sjajan dan u životu. Sve je to, valjda, djavo da je nosi, Srbija brale.

planinarska družina
Resavska pećina
Manasija