Posted in Ništa lično

Fetva za uvrede

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. J be im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.

Posted in Lično

Globalna kriza, kuda, ujka Seme?

Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.

Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi.  Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.

Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.

Poenta:

Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.

A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.

Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.

Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”

I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.

Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.

Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?

U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.

Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.

U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.

PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.

PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?