Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.
Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi. Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.
Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.
Poenta:
Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.
A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.
Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.
Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”
I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.
Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.
Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?
U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.
Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.
U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.
PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.
PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?