Posted in Ništa lično

Milan Stojadinović

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu

zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom.

Price o kratkom poletu

Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na sajtu Timeline Video Produkcija.

Posted in Ništa lično

Američka Kriza

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca.

To je ono što se u vazduhu oseti. Ljudi kupuju masovno i mahnito. To se najbolje vidi u ogromnim šoping centrima iz kojih bujice ljudi nadiru s kesama krcatim robom, manje više prestižnih firmi. Pentagon šopping mall u Vašingtonu izgleda ovako:

amerika
amerika

I logično je da se toliko troši jer je sva roba tako dostupna i jeftina. Evo primera: Moje Kelvin Klajn pantalone najpre su koštale 200 dolara. Posle mesec dana one su već pale na stotinu da bi kroz par dana sišle na 50 . Poslednja tri, četiri para daju se budzašto, za nekih 20 dolara. I to se u trgovini zove clearance ili closeout. Hronologija pada tih cena nalazi se na etiketi.

Tamo je popust, zaista popust. Nema potrebe da cena robe koju proizvode Kinezi ili Pakistanci izaziva glavobolju i neprijatnost kod prosečnog Amerikanca ili kakvog putnika namernika.

Kvalitetna tehnika nije baš budzašto, ali je i dalje jeftinija makar 30 odsto nego u Evropi. Masovno se zanavlja i kupuje. Ko je imao prilike da udje u njujorški BH Photovideo, našao bi se u čudu, što od ponude što od potražnje.

Usluge su skupe, jer njih, za razliku od robe koja se u nenormalnim količinama promeće,  nude  Amerikanci, a oni cene svoj rad. Na primer metro karta za jednu vožnju, pričaju Njujorčani, ne tako davno stajala je dolar a sada je dva i po.  U restoranima i barovima, nema da se sedi i cevči kafa tri sata nego ima da P1090666se jede, da se nešto popije i onda može da se sedi.

Pušenja nema ni u baštama kafića što smatram sviranjem u usnu harmoniku, ali poštujem. Pristojniji hoteli su skupi, od 150 dolara pa na više, obično ne nude doručak.

Snimatelji, montažeri i radna snaga meni bliska ne ustaju iz kreveta za manje od 200 dolara dnevno.

Zaključak: Amerima u poslednje vreme u proseku dobro ide. Nisu dozvolili da im reka (novca) presuši nego su grunuli sa štampanim parama na tržište. Očigledno su svesno izazvali inflaciju ali su spasili sistem. I sada imaju trend rasta. Da li bi to bilo dobro i kod nas i da li je uopšte primenljivo, ne znam. Možda. Ali par strateških političkih intervencija u ekonomiji, koje naravno idu uz veliki politički rizik, to nam je očigledno neophodno.

Samopouzdanje.

Većina ljudi sa kojima sam razgovarala, radno aktivnih i onih koji to više nisu… svi su oni fokusirani samo na jednu stvar: ability to make an income. A sposobnosti (abiliy) su uvek povezane sa samopouzdanjem.

Ne poznajem ni jednog čoveka koji sebe smatra nesposobnim. Čak i oni neuspešni i pogubljeni u prašumi svemira, i oni misle da je neko drugi kriv (država, mama, tata, žena, društvo).

Ali samopouzdanje je onaj opako važan element karaktera koji te tera da u materijalnom svetu izmeriš svoje sposobnosti. To vidim kao teniski meč: ako te krene u prva tri gema, velika je verovatnoća da ćeš na krilima samopouzdanja dobiti set, a gde je set tu je i meč.

U gradu koji je posrnuo usled pada industrije čelika, Pitsburgu, sada se pojavio čitav jedan sloj mladih ljudi koji koriste prednosti skromnije sredine i puštaju preduzetničkoj mašti na volju. Pucaju od samopouzdanja.

P1100214Koncentracija.

Od svih sagovornika koje sam pitala da li je Amerika izašla iz krize, samo jedan je bio sunjičav a svi drugi su oduševljeno potvrdjivali. Taj jedan koji misli da će kriza još dugo trajati, bavi se plesom. Sreli smo se na nekoj džez zabavi na Guvernerovom ostrvu kraj Menhetna. On je u sred bela dana bio obučen kao pravi dendi jer je žurka idilično posvećena 20-tim godinama prošlog veka. Simpatičan momak ali ne i fun zasukanih rukava kao modnog trenda. A to je trend koji ovih dana vlada Amerikom.

P1090805Dakle, u glavama ljudi, opasnost je prošla. Ali trauma je ostala. Trauma je proizvela stoprocentnu koncentraciju na jobs and bucks koja opet goni na efikasnost. Primer je naša američka producentkinja. Budžet je bio daleko manji nego što smo želeli i očekivali. Ona je na tom budžetu radila danima uporno se konsultujući sa nama oko svakog pa i najsitnijeg detalja. Na kraju je predala predala plan rada koji mi se za te pare učinio nemoguć. Treba li reći da ni cent nije bačen suludo? Perfektna matematika kao posledica velike koncentracije i znanja svog posla.

Takva je nekako i opšta atmosfera. Bulshiting je nepopularan, nepoželjan i neprihvatljiv. Nema bauljanja u moru opcija i neodlučnosti. U tom kontekstu se na Evropu gleda sa dosta zabrinutosti jer je Evropa tržište koje ne bi smelo da propadne.

Lepa reč.

Ovo je utisak koji tek posredno ima veze s mojom temom ali ne mogu da ne primetim: Ljubaznost u ophodjenju je sveprisutna. Teoretske šanse nema da se o nekog očešete, da ga malo gurnete u gužvi ili zgazite a da vam se taj izvini a onda spontano i vi njemu. U Srbiji sam doživljavala da mi se zbog sliičnih stvari načestitaju milosne majke pa tri dana ne mogu da dodjem sebi. I to je velika razlika. Ako hoćete da fotografišete ljude nema problema. Rado će vam pozirati.

U prodavnicama je obavezan ljubazan P1090368smešak, nenametljiva pomoć svake vrste, da se malo popriča sa kupcem i na kraju mu se poželi great day i dodjite nam opet.

Ne znam šta nas sprečava da budemo uljudni. Znam otprilike šta nas nagnava da budemo večito nadrkani, nabusiti, besni, namračeni i ozračeni. Verujem da uljudnost blagotvorno utiče na ekonomiju. Uvek je lakše dati pare nasmejanom čoveku…. Ali to je već filozofiranje i možda tema nekog novog bloga.

P1090589Znam da medju vama ima više onih koji mrze Ameriku od onih koji je vole. Na neki način trudim se da taj stav razumem. Ali ne bi bilo loše da baš ti najveći mrzitelji nekako skoknu preko bare. Jedno je spoljna politika. Sasvim je nešto drugo ordinary life. Gledajući njihov život, razgovarajući sa običnim svetom, prosečan Srbin može svašta nešto korisno da nauči od prosečnog Amera. A sve se izgleda svodi na ono što se zove: mindset.

P1090963

Posted in Lično

Globalna kriza, kuda, ujka Seme?

Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.

Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi.  Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.

Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.

Poenta:

Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.

A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.

Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.

Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”

I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.

Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.

Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?

U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.

Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.

U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.

PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.

PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?