Posted in Ništa lično

Američka Kriza

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca.

To je ono što se u vazduhu oseti. Ljudi kupuju masovno i mahnito. To se najbolje vidi u ogromnim šoping centrima iz kojih bujice ljudi nadiru s kesama krcatim robom, manje više prestižnih firmi. Pentagon šopping mall u Vašingtonu izgleda ovako:

amerika
amerika

I logično je da se toliko troši jer je sva roba tako dostupna i jeftina. Evo primera: Moje Kelvin Klajn pantalone najpre su koštale 200 dolara. Posle mesec dana one su već pale na stotinu da bi kroz par dana sišle na 50 . Poslednja tri, četiri para daju se budzašto, za nekih 20 dolara. I to se u trgovini zove clearance ili closeout. Hronologija pada tih cena nalazi se na etiketi.

Tamo je popust, zaista popust. Nema potrebe da cena robe koju proizvode Kinezi ili Pakistanci izaziva glavobolju i neprijatnost kod prosečnog Amerikanca ili kakvog putnika namernika.

Kvalitetna tehnika nije baš budzašto, ali je i dalje jeftinija makar 30 odsto nego u Evropi. Masovno se zanavlja i kupuje. Ko je imao prilike da udje u njujorški BH Photovideo, našao bi se u čudu, što od ponude što od potražnje.

Usluge su skupe, jer njih, za razliku od robe koja se u nenormalnim količinama promeće,  nude  Amerikanci, a oni cene svoj rad. Na primer metro karta za jednu vožnju, pričaju Njujorčani, ne tako davno stajala je dolar a sada je dva i po.  U restoranima i barovima, nema da se sedi i cevči kafa tri sata nego ima da P1090666se jede, da se nešto popije i onda može da se sedi.

Pušenja nema ni u baštama kafića što smatram sviranjem u usnu harmoniku, ali poštujem. Pristojniji hoteli su skupi, od 150 dolara pa na više, obično ne nude doručak.

Snimatelji, montažeri i radna snaga meni bliska ne ustaju iz kreveta za manje od 200 dolara dnevno.

Zaključak: Amerima u poslednje vreme u proseku dobro ide. Nisu dozvolili da im reka (novca) presuši nego su grunuli sa štampanim parama na tržište. Očigledno su svesno izazvali inflaciju ali su spasili sistem. I sada imaju trend rasta. Da li bi to bilo dobro i kod nas i da li je uopšte primenljivo, ne znam. Možda. Ali par strateških političkih intervencija u ekonomiji, koje naravno idu uz veliki politički rizik, to nam je očigledno neophodno.

Samopouzdanje.

Većina ljudi sa kojima sam razgovarala, radno aktivnih i onih koji to više nisu… svi su oni fokusirani samo na jednu stvar: ability to make an income. A sposobnosti (abiliy) su uvek povezane sa samopouzdanjem.

Ne poznajem ni jednog čoveka koji sebe smatra nesposobnim. Čak i oni neuspešni i pogubljeni u prašumi svemira, i oni misle da je neko drugi kriv (država, mama, tata, žena, društvo).

Ali samopouzdanje je onaj opako važan element karaktera koji te tera da u materijalnom svetu izmeriš svoje sposobnosti. To vidim kao teniski meč: ako te krene u prva tri gema, velika je verovatnoća da ćeš na krilima samopouzdanja dobiti set, a gde je set tu je i meč.

U gradu koji je posrnuo usled pada industrije čelika, Pitsburgu, sada se pojavio čitav jedan sloj mladih ljudi koji koriste prednosti skromnije sredine i puštaju preduzetničkoj mašti na volju. Pucaju od samopouzdanja.

P1100214Koncentracija.

Od svih sagovornika koje sam pitala da li je Amerika izašla iz krize, samo jedan je bio sunjičav a svi drugi su oduševljeno potvrdjivali. Taj jedan koji misli da će kriza još dugo trajati, bavi se plesom. Sreli smo se na nekoj džez zabavi na Guvernerovom ostrvu kraj Menhetna. On je u sred bela dana bio obučen kao pravi dendi jer je žurka idilično posvećena 20-tim godinama prošlog veka. Simpatičan momak ali ne i fun zasukanih rukava kao modnog trenda. A to je trend koji ovih dana vlada Amerikom.

P1090805Dakle, u glavama ljudi, opasnost je prošla. Ali trauma je ostala. Trauma je proizvela stoprocentnu koncentraciju na jobs and bucks koja opet goni na efikasnost. Primer je naša američka producentkinja. Budžet je bio daleko manji nego što smo želeli i očekivali. Ona je na tom budžetu radila danima uporno se konsultujući sa nama oko svakog pa i najsitnijeg detalja. Na kraju je predala predala plan rada koji mi se za te pare učinio nemoguć. Treba li reći da ni cent nije bačen suludo? Perfektna matematika kao posledica velike koncentracije i znanja svog posla.

Takva je nekako i opšta atmosfera. Bulshiting je nepopularan, nepoželjan i neprihvatljiv. Nema bauljanja u moru opcija i neodlučnosti. U tom kontekstu se na Evropu gleda sa dosta zabrinutosti jer je Evropa tržište koje ne bi smelo da propadne.

Lepa reč.

Ovo je utisak koji tek posredno ima veze s mojom temom ali ne mogu da ne primetim: Ljubaznost u ophodjenju je sveprisutna. Teoretske šanse nema da se o nekog očešete, da ga malo gurnete u gužvi ili zgazite a da vam se taj izvini a onda spontano i vi njemu. U Srbiji sam doživljavala da mi se zbog sliičnih stvari načestitaju milosne majke pa tri dana ne mogu da dodjem sebi. I to je velika razlika. Ako hoćete da fotografišete ljude nema problema. Rado će vam pozirati.

U prodavnicama je obavezan ljubazan P1090368smešak, nenametljiva pomoć svake vrste, da se malo popriča sa kupcem i na kraju mu se poželi great day i dodjite nam opet.

Ne znam šta nas sprečava da budemo uljudni. Znam otprilike šta nas nagnava da budemo večito nadrkani, nabusiti, besni, namračeni i ozračeni. Verujem da uljudnost blagotvorno utiče na ekonomiju. Uvek je lakše dati pare nasmejanom čoveku…. Ali to je već filozofiranje i možda tema nekog novog bloga.

P1090589Znam da medju vama ima više onih koji mrze Ameriku od onih koji je vole. Na neki način trudim se da taj stav razumem. Ali ne bi bilo loše da baš ti najveći mrzitelji nekako skoknu preko bare. Jedno je spoljna politika. Sasvim je nešto drugo ordinary life. Gledajući njihov život, razgovarajući sa običnim svetom, prosečan Srbin može svašta nešto korisno da nauči od prosečnog Amera. A sve se izgleda svodi na ono što se zove: mindset.

P1090963

Posted in Ništa lično

Boris Tadić – Priča o levom smetalu

Boris Tadić

U doba kada je Boris Tadić bio levo smetalo u Demokratskoj stranci, volela sam sa njim da popijem kafu, proćaskam onako uzgred posle press konferencija kojih je sredinom 90-tih bilo najmanje tri dnevno.

Uzajamne simpatije bile su čvrsto postavljene na političko-ideološke temelje. Delili smo iste vrednosti, kako se sad to politički korektno kaže. Pored toga, postojala je i „zemljačka“ bliskost, naime, oboje smo Dorćolci. „Znao sam, čim si progovorila tim poganim jezikom“, govorio bi mi. Kafe i ćaskanja su bila prijatna i zbog toga što ja, u suštini, gotivim autsajdere. A većeg u Djindjićevom okruženju od  Borisa nije bilo.

Bio je svestan svoje beznačajnosti u stranci. Čeličnom šakom, u elegantnim svilenim rukavicama, Djindjić je suvereno upravljao tim mehanizmom. Oh, da, Boris je protiv Djindjića gundjao ali nije preterivao. Bilo je to zlatno doba partije kada je svaki glas morao krvavo da bude zaradjen, na terenu, u beskonačnim „shaking hand“ kampanjama, pošto u unutrašnjosti Srbije, medija nije bilo. Bilo je samo Miloševićeve propagande.

Najbolji Zoranov učenik i najverniji saradnik bio je Zoran Živković. MVP (most valuable player), John Stockton srpske scene, najbolji asistent svih vremena, senzibilitet koji je u sebi integrisao i seljaka i gradjanina i malogradjanina – tri u jedan. Talenat, uludo protraćen i smaknut da bi na površinu isplivao junak ove priče, Boris.

Zrelost traži angažman, da zasučeš rukave, da isprljaš ručice, da udješ u autobus za Vladičin Han, da gacaš po strašnom srpskom blatu, da usvinjiš lakirane cipelice, da razgovaraš sa svakojakim oblicima postojanja. Tadić se za sve to nije otimao. Bio je od one čeljadi koja kasno sazrevaju.

Prvi put sam ga kao političara sa nekom konkretnom ambicijom, registrovala na novogodišnjem skupu „Otpora“, uoči Miloševićevog sloma. On je na tom mitingu okupljenima pročitao imena žrtava Miloševićevog režima. I to je činio lepim baritonom, vrlo sugestivno. Posle mitinga, grupa nas, otporaša i novinara, sa Borisom je skoknula do Kluba svetskih putnika, na čaj. Primetila sam njegove pokušaje da se postavi kao pack leader. I na moje zaprepašćenje – to mu je upalilo u dobroj meri. Radio je to, komunicirao je lako, sa izvesnom elegancijom.

Od trenutka kad je seo u državnu fotelju, kao ministar odbrane, sa Borisom se, privatno, nisam susretala. Za mene, on više nije bio poznanik već funkcioner, neko ko je sa suprotne strane, koga posmatram sa podozrenjem.

U predsedničku palatu Tadić je, uverena sam, ušetao pre svega zahvaljujući svom minulom neradu i inerciji usled koje nije stigao ni sa kim da se sukobi. Čak je i Koštunici bio prihvatljiv.

Na kraju balade, mnoge stvari sam spremna da mu oprostim: I to što svestan obmane, priča o Kosovu kao srpskoj teritoriji, što se liže sa Putinom, što nema snage da bilo šta reformiše, što pilićarskim trikovima usporava srpski put prema Evropi u koji se sam zaklinje, što su mu je Dačić najbolji friend, što je nekako previše brzo i lako zaboravio da istera Djindjićevo ubistvo do kraja na čistinu… Oprostila bih mu i to što trabunja neka opšta mesta, jedno priča, drugo misli, treće radi. Čak bi mu možda oprostila i kohabitaciju sa Koštunicom. I to što lopovluk cveta u njegovom dvoruštu.

Ono što ne mogu da mu oprostim je negativna selekcija koju je tako temeljno, tako uspešno i sigurno bar polusvesno sproveo od osnovne škole, preko opštine, bolnice, sudova pa sve do Nemanjine. U vladi danas sede neki Cvetkovići, Dulići, Mrkonjići, Malovićke… U parlamentu su neke Trivan i Kolundžije. Ej bre, pa kandidat DS u prvom sazivu parlamenta bio je jedan Bora Pekić…

A gle ove danas? Ko su ti opasni ljudi? I Zašto su uzeli bonsek u ruke i sad besomučno stružu poluosovinu našeg automobila. Onog istog kog je Djindjić hteo da nagari na 300 ne bi li nas doterao do Brisela.