Posted in Ništa lično

PISMO PODRŠKE MINISTRU ŠARČEVIĆU

Ministre Mladene Šarčeviću,

Digitalna vas javnost ovih dana optužuje zbog nekih turbo folk stihova koji su se zatekli u školskim udžbenicima. Poželela sam da vas branim. Kud bi nam kraj bio kada bi ti stihovi bili najveći naš problem. Sve te Cece, Mace, Jece beznačajna su posledica svega onoga što ste vi i vaši prethodnici radili ili ste, što je još gore, propustili da uradite sve ove decenije, od Stipe Šuvara na ovamo.

Dakle za prostačke stihove ste u mojim očima abolirani.

Postoje druge, mnogo krupnije posledice vašeg rada i nerada za koje nisam sigurna da ste ih uopšte svesni, a javljaju se u vidu uništavanja generacija.

Evo sa čim se, recimo, ja suočavam:

Majka sam devojčice koja završava osmi razred osmoljetke. Moja je devojčica divno stvorenje, koje se s lakoćom adaptira na sve socijalne uslove u kojima se zatekne. Premda ne preterano ambiciozna, u školi se pokazala relativno vredna, disciplinovana i razumna. Retko kad se kući vraća bez petice.

Do vaših se petica inače stiže mukotrpno. To su sati provedeni u školi, još sati nad knjigom i još sati plaćenih časova za paralelno privatno obrazovanje u koje vaš sistem uteruje sve roditelje u ovoj državi.

Ta deca, za razliku od odraslih, jedina vredno rade prekovremeno bez prava da dignu glas i bez ikakve satisfakcije. Nisu ona odgovorna za to što je kvalitet i što su efekti njihovog rada mizerni i sramotni. Za to ste odgovorni vi.

Vaše su petice osnovna jedinica vrednosti u osnovnim školama. Vaši nastavnici nemaju mandat da razgovaraju sa decom. Njihov je posao i zadatak da predaju, klasifikuju i uproseče. Moja je pametna devojčica (kao i većina druge dece) to odmah shvatila i kući se evo već punih osam godina vraća uglavnom sa svim peticama. Na moj ponos.

Računala sam da mi se dete, uz toliki uloženi trud, vreme i novac, koliko toliko solidno obrazuje. Mislila sam da će sa lakoćom, uz malo ponavljanja gradiva, položiti test za srednju školu. Bila sam ubeđena da su sve te petice siguran put za željenu gimnaziju i to bez problema.

Devojčici sam, kao i njenim drugarima (a svi prolaze kroz pubertet), govorila da treba da se opuste, da su već za sve to ocenjeni i to mahom peticama. Treba samo malo da osveže ono što već znaju. Kako sam ih prevarila! I kako sam se prevarila.

Preliminarni test za upis u srednju školu je u našoj osnovnoj školi uradjen prilično katastrofalno a vidim da rezultati nisu bolji, čak su ponegde i gori u drugim školama. Zapitala sam se u čemu je problem. Uzela sam testove, počela da ih čitam i sve je bilo jasno.

Vi decenijama peticama nagradjujete memoriju i reprodukciju zapamćenog gradiva. Na testu, verovatno prepisanom iz nekog naprednijeg evropskog sistema, odjednom, tražite da se to gradivo na neki način poveže. Tražite nešto što nikada od dece u našim školama nije traženo. Nešto sa čim se nisu susreli.

Naša su deca trenirana da budu eksterni hard diskovi sa dobrom radnom memorijom. Odjednom od njih se traži da budu mobilni telefoni koji na klik povezuju pojmove. To su različite sprave sa različitim upotrebnim karakteristikama.

Ogromna količina podataka je u glavi prosečnog srpskog učenika zapamćena za potrebe te petice. To inače katastrofalno sročeno gradivo sutradan će, nakon reprodukcije, biti izbrisano iz glave. Mora biti, jer novoj količini podataka treba prostor. I tako u krug.

Ministre Šarčeviću, naša deca, koliko god da im je razvijena memorija, ne mogu sa tom sposobnošču ništa da urade u životu. Ona se ne mogu takmičiti sa mobilnim telefonom. Najgori telefon ima sto puta bolju memoriju od najgenijalnijeg srpskog deteta.

I ova je, kao i skoro sve prethodne generacije pokusni kunić. I ovde ste izvodili radove prepakivanja poena. Ispalo je da je sistemski test (a, b, c, d pitalica) dobio na značaju u odnosu na sve ove sakupljene petice. I to ne bi bio problem kada bi taj test bio usklađen sa onim što je do sad sa decom bilo rađeno i šta je od njih traženo. Ali problem i pak postoji.

Posebnu mi je pažnju privukao loše uradjen test opšteg obrazovanja. Vi ste to nazvali kombinovanim testom. Ako je već kombinovan, zašto niste u toj kombinatorici našli prostor za strane jezike, tehničko obrazovanje, fizičko vaspitanje i po meni najvažnije: istoriju umetnosti i informatiku? Naša su se deca i u tim predmetima osam godina mentalno i memorijski angažovala. Istina, informatika je tretirana kao deveta rupa na svirali.

Pozivam vas da vi rešite test za upis u srednju školu. Rešite ga javno. Šta god da ste stvarno ili lažno završavali od škole (to se u vašoj vlasti nikad ne zna) kroz osnovnu ste morali proći. Kao svršeni osnovac, zašto ne rešite taj test i utešite tu decu. Pokažite im eto da se sa stečenim znanjem iz ovakve osnovne škole, vremenom, može i do ministarske fotelje. Rado ću vas u tome podržati.

Carinski rat

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.  Može da ruča gde hoće, s kim hoće i kad hoće. I u srpskoj istoriji postoji takav momenat. To je emancipacija. O tome sam htela da pričamo na ovom mestu.

Srbija je godinu svoje nezavisnosti (1878) dočekala u bednom stanju. Celokupnu industriju sačinjavali su:  vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, barutana, ciglana, radionica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala, a putevi su bili loši i teško prohodni. Ogromnu većinu stanovništva sačinjavali su seljaci (88%), koji su bili nepismeni (90%) i raspolagali sa malim komadima zemlje (73% poseda bilo je manje od 5 ha).

Berlinski ugovor je vezao Srbiju za ekonomske interese Austro-ugarske. Njen pravac razvoja kretao se prugom Orijent ekspresa od Beča prema Carigradu.

Stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo našeg izvoza, pri čemu je gotovo sva roba (86 odsto) izvožena samo u jednu zemlju – Austrougarsku.

Jedino uvozom mogle su biti zadovoljene potrebe domaćeg stanovništva za industrijskom robom.  Taj uvoz je, opet bio isključivo u korist  susedne monarhije.

U prvim danima januara, 1906. godine, u Beču su vodjeni važni pregovori. Srbija je očajnički nastojala da obezbedi kakvu takvu uzajamnost u trgovinskim odnosima sa Austro-ugarskom. Moćna carevina nije htela da čuje za kompromis. Stav da srpski robni viškovi imaju samo jedan put, u Austrougarsku, bio je nepokolebljiv.

Kada su najzad sve karte bačene na astal, 12. januara, nije se više imalo kud. Pregovori su prekinuti. Sva srpska roba  (stoka i poljoprivredni proizvodi) ostala je bez kupca. Zemlja se zatekla potpuno sama na ledini evropskog tržišta, bačena na kolena u ratu kakav nikada do tada nije vodila niti je na njega računala.

Na svu sreću, pravi čovek zatekao se na pravom mestu. Laza Paču, ministar finansija.  

Cincar, srpski patriota i nacionalista. Bio je otporan na korupciju a veoma škrt.  Ni kralju, ni popu ni ministrima nije davao dinar  jedan više od onoga što je budžetom bilo predvidjeno. Tako je ušao u legendu.

Pod kojim okolnostima je Paču stupio na dužnost? E tu treba da se vratimo korak nazad, nešto pre carinskog rata.

Srbija je pod kraj 19 veka praktično bankrotirala zbog brojnih zajmova koje je uzimala širom sveta. Pod vlašću Aleksandra Obrenovića, uspela je nekako da izdejstvuje objedinjavanje mnoštva tih dugova u jedan i refinansiranje. Nakon tog manevra Srbija je udvostručila svoj budžet a suficit je iznosio dobrih 30 miliona dinara.

Paču je u stvari nasledio inerciju uspeha. I znao je taj momenat da iskoristi.

Njegov prvi potez je bio da za neverovatnih 40 odsto poveća poreze. Koliko je bio škrti čuvar državnih para, toliko je bio nemilosrdan poreski izvršitelj. Ta kombinacija omogućila je polet. Svoje mere je objašnjavao vazda vanrednim okolnostima i praznom kasom.

A onda je carinski ili svinjski rat (svinje su činile važan deo srpskog izvoza) zapretio da sve to sruši.  Blokada  je bila kao smrtna presuda za jedini adut koji je Srbija imala, poljoprivredu.

Dramatičan obrt izazvao je skok adrenalina. Istoričari beleže jednu ogromnu mobilizaciju energije usmerene u pravcu izvoza. Izvoziti ili umreti, bila je doktrina vlade čiju je ekonomiju uredjivao Paču a koju je u to doba vodio Nikola Pašić.

Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je za dlaku izbegla propast i platila visoku cenu celokupne ekonomske emancipacije. (to valjda uvek ide uz visoku cenu). Konačno, pronadjen je put do novih tržišta.  Iz blokade, Srbija je izašla ojačana.

No bila je to tek prva bitka. Jer već 1912. godine zemlja ulazi u seriju ratova.  Prvi i drugi balkanski a potom i Prvi svetski rat.  Kada su topovi 1918.  konačno utihnuli,  Srbija je bila osakaćena. Iz rata je, istina na strani pobednika, izašla, jedva živa i bez Laze Pačua koji je u medjuvremenu  (1915.) umro. Za sobom je ostavio 60.000 dinara  što je mizerna suma za nekog ko je preko svojih ruku prevrtao milione. Status legende još za života je obezbedio i to nema cenu.

Ovo je deo moje dokumentarne televizijske priče o razvoju srpske poljoprivrede koju možete pogledati na Poljoprivreda – Price o kratkom poletu.

Serijal Priče o kratkom poletu.

 

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.