Posted in Ništa lično

Boris Tadić – Priča o levom smetalu

U doba kada je Boris Tadić bio levo smetalo u Demokratskoj stranci, volela sam sa njim da popijem kafu, proćaskam onako uzgred posle press konferencija kojih je sredinom 90-tih bilo najmanje tri dnevno.

Uzajamne simpatije bile su čvrsto postavljene na političko-ideološke temelje. Delili smo iste vrednosti, kako se sad to politički korektno kaže. Pored toga, postojala je i „zemljačka“ bliskost, naime, oboje smo Dorćolci. „Znao sam, čim si progovorila tim poganim jezikom“, govorio bi mi. Kafe i ćaskanja su bila prijatna i zbog toga što ja, u suštini, gotivim autsajdere. A većeg u Djindjićevom okruženju od  Borisa nije bilo.

Bio je svestan svoje beznačajnosti u stranci. Čeličnom šakom, u elegantnim svilenim rukavicama, Djindjić je suvereno upravljao tim mehanizmom. Oh, da, Boris je protiv Djindjića gundjao ali nije preterivao. Bilo je to zlatno doba partije kada je svaki glas morao krvavo da bude zaradjen, na terenu, u beskonačnim „shaking hand“ kampanjama, pošto u unutrašnjosti Srbije, medija nije bilo. Bilo je samo Miloševićeve propagande.

Najbolji Zoranov učenik i najverniji saradnik bio je Zoran Živković. MVP (most valuable player), John Stockton srpske scene, najbolji asistent svih vremena, senzibilitet koji je u sebi integrisao i seljaka i gradjanina i malogradjanina – tri u jedan. Talenat, uludo protraćen i smaknut da bi na površinu isplivao junak ove priče, Boris.

Zrelost traži angažman, da zasučeš rukave, da isprljaš ručice, da udješ u autobus za Vladičin Han, da gacaš po strašnom srpskom blatu, da usvinjiš lakirane cipelice, da razgovaraš sa svakojakim oblicima postojanja. Tadić se za sve to nije otimao. Bio je od one čeljadi koja kasno sazrevaju.

Prvi put sam ga kao političara sa nekom konkretnom ambicijom, registrovala na novogodišnjem skupu „Otpora“, uoči Miloševićevog sloma. On je na tom mitingu okupljenima pročitao imena žrtava Miloševićevog režima. I to je činio lepim baritonom, vrlo sugestivno. Posle mitinga, grupa nas, otporaša i novinara, sa Borisom je skoknula do Kluba svetskih putnika, na čaj. Primetila sam njegove pokušaje da se postavi kao pack leader. I na moje zaprepašćenje – to mu je upalilo u dobroj meri. Radio je to, komunicirao je lako, sa izvesnom elegancijom.

Od trenutka kad je seo u državnu fotelju, kao ministar odbrane, sa Borisom se, privatno, nisam susretala. Za mene, on više nije bio poznanik već funkcioner, neko ko je sa suprotne strane, koga posmatram sa podozrenjem.

U predsedničku palatu Tadić je, uverena sam, ušetao pre svega zahvaljujući svom minulom neradu i inerciji usled koje nije stigao ni sa kim da se sukobi. Čak je i Koštunici bio prihvatljiv.

Na kraju balade, mnoge stvari sam spremna da mu oprostim: I to što svestan obmane, priča o Kosovu kao srpskoj teritoriji, što se liže sa Putinom, što nema snage da bilo šta reformiše, što pilićarskim trikovima usporava srpski put prema Evropi u koji se sam zaklinje, što su mu je Dačić najbolji friend, što je nekako previše brzo i lako zaboravio da istera Djindjićevo ubistvo do kraja na čistinu… Oprostila bih mu i to što trabunja neka opšta mesta, jedno priča, drugo misli, treće radi. Čak bi mu možda oprostila i kohabitaciju sa Koštunicom. I to što lopovluk cveta u njegovom dvoruštu.

Ono što ne mogu da mu oprostim je negativna selekcija koju je tako temeljno, tako uspešno i sigurno bar polusvesno sproveo od osnovne škole, preko opštine, bolnice, sudova pa sve do Nemanjine. U vladi danas sede neki Cvetkovići, Dulići, Mrkonjići, Malovićke… U parlamentu su neke Trivan i Kolundžije. Ej bre, pa kandidat DS u prvom sazivu parlamenta bio je jedan Bora Pekić…

A gle ove danas? Ko su ti opasni ljudi? I Zašto su uzeli bonsek u ruke i sad besomučno stružu poluosovinu našeg automobila. Onog istog kog je Djindjić hteo da nagari na 300 ne bi li nas doterao do Brisela.