Posted in Ništa lično

Fetva za uvrede

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. J be im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.

Posted in Lično

SYMPATHY FOR THE DEVIL

Nikada ga u životu nisam videla, ne znam kako se zove, ne znam da li ima oba oka i bubrega, obe noge i ruke, nemam pojma koliko je star, gde je išao u školu i da li mu ispada proteza.  Možda je neki psihopata, jehovin svedok, pedofil, narkoman, diler droge i oruzja. Nemam pojma.  Ne znam čak ni da li ima profil na fejsu. Dakle, od informacija gotovo ništa.

Sundjer Boba sam upoznala na nekakvom internet blogu prateći neke ekonomske teme koje su me pre par meseci interesovale. Pošto sam se zakačila sa autorom nosećeg teksta, banovana sam bez jasnog upozorenja i razloga. Za taj detalj ko zna dal bih doznala da me, u privatnoj poruci, Sundjer nije obavestio. I tako, reč po reč, počelo je naše drugarstvo.

U dugačkom nizu poruka koje smo do sada razmenili utvrdjen je visok stepen podudarnosti na razne teme: politička pitanja 100%, ekonomija 100%, društvene teme 80%, religija 30%, medjuljudski odnosi 70%, ekologija 96%. Muzički ukus, vrlo važan element našeg prijateljstva, puna podudarnost.

Rekla bih da je završio ekonomiju. Ima privatnu firmu i dosta radi. Naslućujem da ima poroducu i decu. Koliko komada, ne znam. Jednom je spomenuo tasta i taštu koja vikendom sprema ručak. Deluje sabrano, prisebno, pristojno i uzdržano, ponekad iritirajuće uzdržano.

I da, Sundjer je bistar, logičan i pronicljiv. Zato, valjda, ne prodje ni dan da ne „popričamo“ makar par rečenica o politici, muzici, filmovima, religiji, bilo čemu. Ništa ozbiljno, ništa krupno, ništa pod obavezno. Vrlo relaksirajuće.

No meni je lakoća tog sajber odnosa u ovim danima praznične dokolice postala nepodnošljiva. Poželela sam da to presečem i protresem, da se malo raspitam o ovome, onome, da gurnem nos, malo kopam po biografiji, prikupim informacije. I tako sam sastavila spisak pitanja. Koliko imaš godina? Gde živiš? Šta radiš? S kim živiš… Taj tip pitanja, ništa stresno, vrlo obično… Dokoni um djavolje igralište.

„Šta će ti ovi  podaci? Ne dam ti. Neću ti reći. Ovako kako je, sasvim u redu je“.

Gledam u poruku i ne verujem. Oh, dečko, ovo stvarno nema smisla! Ovakvo oduvavanje na pitanja iz krštenice ne pamtim još od obdaništa. Zblanuta sam. Ma ko zna šta ovaj krije.  Možda mu raste plava brada. Možda je Sava Savanović iz Nemenikuća ili Drakula himself…

Ali, kad bolje razmislim, nije ni bitno. Moj virtuelni prijatelj je u pravu. „Ovako kako je, sasvim je u redu“.  Od viška podataka redovno glava zaboli.

A da. Rekla sam Sundjeru da pišem ovaj blog. Nije tražio objašnjenje niti autorizaciju.  Poslao je smajli i ovaj link

sympathy for the devil

Posted in Lično

Globalna kriza, kuda, ujka Seme?

Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.

Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi.  Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.

Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.

Poenta:

Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.

A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.

Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.

Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”

I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.

Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.

Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?

U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.

Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.

U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.

PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.

PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?