Srbija, BRALE!

Lisine (river)

Veliki buk - Lisine (river)

 

Samu sam sebe teško sažaljevala kada sam se, na jedvite jade,  u nedelju (8.5.2011) probudila pre zore (oko pet), pa još pod groznim gripom. Obećala sam Marti, mojoj sedmogodišnjoj planinarki, da ću joj praviti društvo na školskom izletu do Resavske pećine. Nije bilo šanse da obećanje pogazim, tim pre što je situacija nalagala punu kontrolu: Od ranog jutra sipila je jadna i gadna kiša a slutilo je na još gore, čekala nas duga vožnja i celodnevno cinculiranje, trebalo je poneti tonu stvari. Ko je ovde beast of burden?… Ta sam.

Tako sam se sa Martom, još desetak njenih drugara, učiteljicom i par roditelja smestila u double-decker planinarskog društva Kopaonik. U programu  je bila poseta Resavskoj pećini, vodopad i izvor reke Lisine, branje šumskog bilja, ručak i na kraju poseta manastiru Manasiji.  Ambiciozno za gripozna čoveka.

Dva sata vožnje tokom koje nema opuštanja (dodaj smoki, bananu, sok, otvori vodu, piški mi se, spava mi se, hladno mi je)… Neka Bog blagoslovi ono parče auto puta, pošto tih stotinak kilometara niko nije povratio. A onda je, na vrtoglavim krivinama regionalnog druma koji vodi ka Svilajncu pa dalje kroz Resavu, krenula lančana reakcija… Da povratiš.

PEĆINA

Onako zeleni od mučnine, dopelasmo nekako do Resavske pećine. Dobro osvetljena, „civilizovana“ i za turističke posete potpuno prilagodjena atrakcija, izgleda stvarno zadivljujuće. Pećina je, procenjuje se stara 45 miliona godina. Nalazi se u utrobi krečnjačkog brda Babina glava. Obilje ukrasa koje samo mašta majke prirode može da kreira. Ima se šta videti, oh da itekako, ali nema bog zna šta da se čuje.

Vodič kroz pećinu, mlada kustoskinja, očigledno ima preča posla no da turiste zabavlja kojekakvim istorijskim zanimljivostima. Ispričala je u pet minuta to što je imala, osnovne podatke koje smo i sami pročitali na zvaničnom sajtu. I to je bilo to. Ostalih sat vremena naša grupa od 50-tak duša, mahom dece, probazala je pećinom sama, ne znajući šta u stvari gleda. Marta je naravno imala seriju pitanja ali ja, u većini slučajeva nisam imala odgovor.  I to pomalo frustrira. Pa jebem mu mater,  zar je moguće da 45 miliona godina stara istorija jedne pećine, ne pruža dovoljno materijala za jedan solidan školski čas? Biće ipak da je, mala od pećine,  nečija unika, sestričina, kuma… Srbija je ovo brale.

Posle pećine uputili smo se prema kanjonu, vodopadu i izvoru reke Lisine, par kilometara uzbrdo u planinske dubine Beljanice.  Iako me priroda fundamentalno plaši (spokojstvo osećam samo na asfaltu), moram se pokloniti njenim okrepljujućim i ozdravljujućim moćima. Vlažan a hladan vazduh sa isparenjima matičnjaka, divlje nane, sremuša, koprive, pročistio je moj nos i pluća. Osetila sam se preporodjeno. Instiktom divlje koze svaku sam biljku probala pa sam i decu napujdala. Od tolikog zeleniša prokrčao je i stomak. Brzinom Gonzalesa, sjurili smo se do restorana srećni što ćemo da navalimo na već naručenu slasnu, svežu pastrmku.

bas sam gladna...

RESTORAN

Lokal podignut na živopisnim vodenim kaskadama na prvi pogled izgleda kao iz filma.  A u stvari ima jednog konobara i jednog kuvara, oba su amateri. Kako drugačije nazvati debelog čoveka koji, onako u civilnom odelu, baca pljeskavice i ribu na roštilj? U tanjir potom tresne ono meso a kraj njega bajatu ledenu krompir salatu. Nema garnirunga, preliva od maslinova ulja i belog luka. Nema bre limuna! Jebenog limuna bez koga se riba jednostavno ne iznosi na astal. Ne bih da detaljišem o nejestivoj zaprljanoj i zaprženoj vodi koja se ovde valja kao teleća čorba. Neću trošiti reči ni na konobara koji sam mora da opsluži stotinak gostiju. Nije on kriv što je nervozan.

Iz tradicionalno sam ugostiteljske porodice, od pradede pa na ovamo. Odrasla sam po kafanama čuvenim po dobroj hrani. Znam šta znači biti kuvar, konobar, šef sale, svejedno. Znam da to zahteva specifična znanja, vrednoću jednog mrava i iskustvo jednog slona. I mislim da u Srbiji to nije tajna. Od pamtiveka se ovde zna šta je dobra klopa i kako da se napravi. I što je još važnije, kako od toga da se živi, da se razvija posao.  Pa nije valjda da je i to znanje, vekovima taloženo, počelo da isparava… Izgleda da jeste. Srbija je ovo brale!

MANASTIR

Dan smo završili, a da na nas ni kap kiše nije pala, posetom manastiru Manasiji. Utvrdjenje, u neposrednoj blizini Despotovca podno Beljanice u klisuri Resave, podizano je od 1408 do 1418 godine. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića. Malo parče srednjeg veka tu pred nosom. Odlično uredjen, rekonstruisan, održavan, čist prostor u svakom, naročito duhovnom pogledu – odiše mirom, spokojem i tišinom.

U tom i takvom krugu, čovek, nekako spontano, iznenada, nauči da relativizuje gluposti. Obične gluposti kao što je loš kustos, masan konobar, neukusan ručak – rečju loša usluga za velike pare. Jer priroda ovog kraja, vazduh, voda (puno, puno brze, čiste vode!) reljef, istorija – sve to u paketu pruža jedan dobar, ma sjajan dan u životu. Sve je to, valjda, djavo da je nosi, Srbija brale.

planinarska družina

Resavska pećina

Manasija

 

This entry was posted in Lično and tagged . Bookmark the permalink.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *