Opklada

Nemam pojma gde je Ratko Mladić. Da znam, smesta bih ga prijavila pa sad… ako me se sete, za dan bezbednosti a vis-a-vis nagrade, sete se… Ako ne, bilo bi moje ogromno zadovoljstvo.

No imam neke ideje ko bi mogao da zna gde je. I vidim da isto rezonuju, gle čuda, Amerikanci, Evropljani i Serž Bramerc… Evo šta kaže Vikiliks (a svi znamo da Dzulian ne laže):

„Vlada SAD dala je srpskoj vladi 11 preporuka čija je svrha unapređenje napora u hvatanju Ratka Mladića. Pre svega zbog otpora premijera Vojislava Koštunice, vlada nije u potpunosti ispunila nijednu od tih preporuka“, napisao je u depeši 2006. Majkl Polt prenosi Vikiliks.

Majkl Polt je, čisto da se ne zaboravi, onaj ambasador koji je uneo svež dah zdravog razuma posle zlosrećnog Vilijama Montgomerija. Hoću reći, sklona sam Poltu da poverujem kada kaže da Koštunica „pruža otpor“ u ovom slučaju, zakonu o saradnji sa Hagom.

„Srpski lideri kažu jednu stvar tokom razgovora licem u lice, drugu stvar kažu međunarodnoj štampi, a treću sopstvenoj javnosti“, požalio se Maksim Ferhagen Filipu Gordonu, zameniku američkog državnog sekretara za evropske poslove, prenosi Vikiliks.

Mogu samo da zamislim frustraciju i zabezeknutost jednog Holandjanina, šefa diplomatije, koliko god politika njegove zemlje prema Srbiji ponekad ličila na čist kapric, lišen svake iskrenosti.

Mi se ovde,  sa šibicarenjem radjamo, živimo i umiremo. To je sastavni deo našeg života. Mi smo uvek na oprezu da će neko da nas ponovo zajebe, uvali u sranje, zakine za kintu. I onaj pošten deo majke Srbije teškom mukom se navikava na te neophodne mere ekstra opreza. Neki umru neprilagodjeni, neshvaćeni, nenaviknuti a zajebani i načisto sjebani. E sad, kako li sve to izgleda nekom Ferhagenu, palom direktno s Marsa? Mora biti da plače i da se smeje istovremeno. Da li pri tom čupa kose?  Na njegovom mestu, ja bih i sve nokte pride izgrickala… ali popustila nam ne bih, ni za jotu.

„Mislim da su prekršili zakon. Kada Mladić bude uhapšen, to ćemo dokazati“, rekao je Tadić nezadovoljan ulogom  DSS-a u skrivanju informacija o Mladiću, navedeno je u jednoj depeši koju objavljuje Vikiliks.

Khm. A zašto, Tadiću, da čekamo nešto što se samo od sebe desiti neće?  Zašto petljaš? Što se praviš blesav? Zašto ne pritisneš nekadašnjeg koalicionog partnera, njegovog šefa BIA-e i vojne bezbednosti? Uverena sam da bi imali šta da kažu a uz adekvatan pritisak i da pokažu to mesto na mapi Srbije. Hoćeš da se kladimo? Zar ti nije dosadilo to vadjenje, izmišljanje, izvinjavanje, pravdanje? Kako ti nije bedak da sudbinu svoje parohije prepuštaš na milost i nemilost jednom tužiocu.

A glavni haški tužilac Serž Bramerc danas je u Beogradu. Beograd je za njega strana u sporu i ovo nije prijateljski teren. Ipak, Švajcarac kladim se, neće propustiti priliku da efektno poentira u gostima.

„Ja polazim od toga da je sigurno jedan deo političara i operativaca za to da se on uhapsi. Da li ti ljudi stoprocentno kontrolišu sopstvenu službu i zaista znaju šta ona radi – u to ponekad sumnjam.“ (Serž Bramerc o hapšenju Ratka Mladića)

 

Posted in Ništa lično | Tagged , , | Leave a comment

Srbija, BRALE!

Lisine (river)

Veliki buk - Lisine (river)

 

Samu sam sebe teško sažaljevala kada sam se, na jedvite jade,  u nedelju (8.5.2011) probudila pre zore (oko pet), pa još pod groznim gripom. Obećala sam Marti, mojoj sedmogodišnjoj planinarki, da ću joj praviti društvo na školskom izletu do Resavske pećine. Nije bilo šanse da obećanje pogazim, tim pre što je situacija nalagala punu kontrolu: Od ranog jutra sipila je jadna i gadna kiša a slutilo je na još gore, čekala nas duga vožnja i celodnevno cinculiranje, trebalo je poneti tonu stvari. Ko je ovde beast of burden?… Ta sam.

Tako sam se sa Martom, još desetak njenih drugara, učiteljicom i par roditelja smestila u double-decker planinarskog društva Kopaonik. U programu  je bila poseta Resavskoj pećini, vodopad i izvor reke Lisine, branje šumskog bilja, ručak i na kraju poseta manastiru Manasiji.  Ambiciozno za gripozna čoveka.

Dva sata vožnje tokom koje nema opuštanja (dodaj smoki, bananu, sok, otvori vodu, piški mi se, spava mi se, hladno mi je)… Neka Bog blagoslovi ono parče auto puta, pošto tih stotinak kilometara niko nije povratio. A onda je, na vrtoglavim krivinama regionalnog druma koji vodi ka Svilajncu pa dalje kroz Resavu, krenula lančana reakcija… Da povratiš.

PEĆINA

Onako zeleni od mučnine, dopelasmo nekako do Resavske pećine. Dobro osvetljena, „civilizovana“ i za turističke posete potpuno prilagodjena atrakcija, izgleda stvarno zadivljujuće. Pećina je, procenjuje se stara 45 miliona godina. Nalazi se u utrobi krečnjačkog brda Babina glava. Obilje ukrasa koje samo mašta majke prirode može da kreira. Ima se šta videti, oh da itekako, ali nema bog zna šta da se čuje.

Vodič kroz pećinu, mlada kustoskinja, očigledno ima preča posla no da turiste zabavlja kojekakvim istorijskim zanimljivostima. Ispričala je u pet minuta to što je imala, osnovne podatke koje smo i sami pročitali na zvaničnom sajtu. I to je bilo to. Ostalih sat vremena naša grupa od 50-tak duša, mahom dece, probazala je pećinom sama, ne znajući šta u stvari gleda. Marta je naravno imala seriju pitanja ali ja, u većini slučajeva nisam imala odgovor.  I to pomalo frustrira. Pa jebem mu mater,  zar je moguće da 45 miliona godina stara istorija jedne pećine, ne pruža dovoljno materijala za jedan solidan školski čas? Biće ipak da je, mala od pećine,  nečija unika, sestričina, kuma… Srbija je ovo brale.

Posle pećine uputili smo se prema kanjonu, vodopadu i izvoru reke Lisine, par kilometara uzbrdo u planinske dubine Beljanice.  Iako me priroda fundamentalno plaši (spokojstvo osećam samo na asfaltu), moram se pokloniti njenim okrepljujućim i ozdravljujućim moćima. Vlažan a hladan vazduh sa isparenjima matičnjaka, divlje nane, sremuša, koprive, pročistio je moj nos i pluća. Osetila sam se preporodjeno. Instiktom divlje koze svaku sam biljku probala pa sam i decu napujdala. Od tolikog zeleniša prokrčao je i stomak. Brzinom Gonzalesa, sjurili smo se do restorana srećni što ćemo da navalimo na već naručenu slasnu, svežu pastrmku.

bas sam gladna...

RESTORAN

Lokal podignut na živopisnim vodenim kaskadama na prvi pogled izgleda kao iz filma.  A u stvari ima jednog konobara i jednog kuvara, oba su amateri. Kako drugačije nazvati debelog čoveka koji, onako u civilnom odelu, baca pljeskavice i ribu na roštilj? U tanjir potom tresne ono meso a kraj njega bajatu ledenu krompir salatu. Nema garnirunga, preliva od maslinova ulja i belog luka. Nema bre limuna! Jebenog limuna bez koga se riba jednostavno ne iznosi na astal. Ne bih da detaljišem o nejestivoj zaprljanoj i zaprženoj vodi koja se ovde valja kao teleća čorba. Neću trošiti reči ni na konobara koji sam mora da opsluži stotinak gostiju. Nije on kriv što je nervozan.

Iz tradicionalno sam ugostiteljske porodice, od pradede pa na ovamo. Odrasla sam po kafanama čuvenim po dobroj hrani. Znam šta znači biti kuvar, konobar, šef sale, svejedno. Znam da to zahteva specifična znanja, vrednoću jednog mrava i iskustvo jednog slona. I mislim da u Srbiji to nije tajna. Od pamtiveka se ovde zna šta je dobra klopa i kako da se napravi. I što je još važnije, kako od toga da se živi, da se razvija posao.  Pa nije valjda da je i to znanje, vekovima taloženo, počelo da isparava… Izgleda da jeste. Srbija je ovo brale!

MANASTIR

Dan smo završili, a da na nas ni kap kiše nije pala, posetom manastiru Manasiji. Utvrdjenje, u neposrednoj blizini Despotovca podno Beljanice u klisuri Resave, podizano je od 1408 do 1418 godine. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića. Malo parče srednjeg veka tu pred nosom. Odlično uredjen, rekonstruisan, održavan, čist prostor u svakom, naročito duhovnom pogledu – odiše mirom, spokojem i tišinom.

U tom i takvom krugu, čovek, nekako spontano, iznenada, nauči da relativizuje gluposti. Obične gluposti kao što je loš kustos, masan konobar, neukusan ručak – rečju loša usluga za velike pare. Jer priroda ovog kraja, vazduh, voda (puno, puno brze, čiste vode!) reljef, istorija – sve to u paketu pruža jedan dobar, ma sjajan dan u životu. Sve je to, valjda, djavo da je nosi, Srbija brale.

planinarska družina

Resavska pećina

Manasija

 

Posted in Lično | Tagged | Leave a comment

SYMPATHY FOR THE DEVIL

Nikada ga u životu nisam videla, ne znam kako se zove, ne znam da li ima oba oka i bubrega, obe noge i ruke, nemam pojma koliko je star, gde je išao u školu i da li mu ispada proteza.  Možda je neki psihopata, jehovin svedok, pedofil, narkoman, diler droge i oruzja. Nemam pojma.  Ne znam čak ni da li ima profil na fejsu. Dakle, od informacija gotovo ništa.

Sundjer Boba sam upoznala na nekakvom internet blogu prateći neke ekonomske teme koje su me pre par meseci interesovale. Pošto sam se zakačila sa autorom nosećeg teksta, banovana sam bez jasnog upozorenja i razloga. Za taj detalj ko zna dal bih doznala da me, u privatnoj poruci, Sundjer nije obavestio. I tako, reč po reč, počelo je naše drugarstvo.

U dugačkom nizu poruka koje smo do sada razmenili utvrdjen je visok stepen podudarnosti na razne teme: politička pitanja 100%, ekonomija 100%, društvene teme 80%, religija 30%, medjuljudski odnosi 70%, ekologija 96%. Muzički ukus, vrlo važan element našeg prijateljstva, puna podudarnost.

Rekla bih da je završio ekonomiju. Ima privatnu firmu i dosta radi. Naslućujem da ima poroducu i decu. Koliko komada, ne znam. Jednom je spomenuo tasta i taštu koja vikendom sprema ručak. Deluje sabrano, prisebno, pristojno i uzdržano, ponekad iritirajuće uzdržano.

I da, Sundjer je bistar, logičan i pronicljiv. Zato, valjda, ne prodje ni dan da ne „popričamo“ makar par rečenica o politici, muzici, filmovima, religiji, bilo čemu. Ništa ozbiljno, ništa krupno, ništa pod obavezno. Vrlo relaksirajuće.

No meni je lakoća tog sajber odnosa u ovim danima praznične dokolice postala nepodnošljiva. Poželela sam da to presečem i protresem, da se malo raspitam o ovome, onome, da gurnem nos, malo kopam po biografiji, prikupim informacije. I tako sam sastavila spisak pitanja. Koliko imaš godina? Gde živiš? Šta radiš? S kim živiš… Taj tip pitanja, ništa stresno, vrlo obično… Dokoni um djavolje igralište.

„Šta će ti ovi  podaci? Ne dam ti. Neću ti reći. Ovako kako je, sasvim u redu je“.

Gledam u poruku i ne verujem. Oh, dečko, ovo stvarno nema smisla! Ovakvo oduvavanje na pitanja iz krštenice ne pamtim još od obdaništa. Zblanuta sam. Ma ko zna šta ovaj krije.  Možda mu raste plava brada. Možda je Sava Savanović iz Nemenikuća ili Drakula himself…

Ali, kad bolje razmislim, nije ni bitno. Moj virtuelni prijatelj je u pravu. „Ovako kako je, sasvim je u redu“.  Od viška podataka redovno glava zaboli.

A da. Rekla sam Sundjeru da pišem ovaj blog. Nije tražio objašnjenje niti autorizaciju.  Poslao je smajli i ovaj link.

sympathy for the devil

Posted in Lično | Tagged | 1 Comment

Mrtva bi ih usta pljunula

Voljeni žmu i ja robovi smo nekoliko gadnih navika. Izjutra, čim oči otvorimo, palimo cigarete, srčemo kafu I uključujemo svako svog elektronskog ljubimca. Ja se mahnito bacam na vesti. Iste one koje sam sinoć pratila, valjda da bih se kvalitetnije, još jednom,  iznervirala. A onda imamo situaciju:

– Gle ove, majke ti…Pa, mrtva bi ih usta pljunula”, pokazujem fotografiju, ovu koju sam „okačila“ pod naslov.  A naslov je zapravo stara bosanska mudrost prijatelja Vlade Sudara.

–  A da, to su ovi tvoji” – drago će biće, nonšalantno.

– Šta reče ti? Ko je moj? – nakostrešeno ću, za svadju spremna.

– Pa sta sad? Vi što piskarate, pljujete i urlate na Tadića, pa  valjda znate šta je posledica. Evo vaši dolaze, sa sve ovim seksologom što viri u pozadini. Pri čemu dušo, ne mislim ništa loše, nemoj pogrešno da me shvatiš, tvoje je pravo da pišeš šta hoćeš.. Vidi, palim sad, žurim, nastavljamo posle…

E sad je stvarno dosta. I nemam nameru da se branim, naprotiv. Samo neke stvari da objasnim, da udje u zapisnik, da ne bi bilo zabune.

Vojislav Koštunica. Sve ružne reči sveta na njemu sam ispucala. I to s apetitom. Na kraju su mi ostale tri kojima opisujem svoj odnos prema tom čoveku: „fuj svih fujova“.

Višestruko mi se zamerio i to samo u novijoj prošlosti. Gurnuo nas je, ovako kolektivno u kosovski šaht, da se dugo gušimo na rate. Sa svojim operaterima (Nikitović, Mihajlov) milione je otimao od jednih tajkuna (Radulović, Cane) i davao drugima (Mišković, Beko) uz proviziju. Naročito mi se ogadio ulogom u likvidaciji Zorana Djindjića. Ta uloga nije rasvetljena, ali je, izgleda bila pregolema, bar sudeći po njegovoj histeriji na pomen još jedne istrage. Ogroman potencijal za ogromnu štetu. Srećom, pileći mozak nije uspeo do kraja da ostvari svoje zamisli. Ne stvarno, koliko glup neko mora biti pa da  plebiscitarnu podršku iz 2000. sroza na borbu za cenzus 2011.

Velimir Ilić. Gde se taj, sa svojim Šarančićima i pajtosima zatekne, tu više trava ne raste. Železnica, putevi, sve čega se dohvatio terminatorski je ogulio do stečaja, do temelja, do prosjačkog štapa. Čačak style.

Jovan Marić. Seksolog. OK. Odoh časkom da povratim.

Tomislav Nikolić. Nova cica u evropskoj školi. A koja je najbolja cica u skoli? Pa nova, naravno… S tim što, mi, društvo iz starog kraja i zavičaja, vrlo dobro znamo da i nije neka riba – krezava, kljakava, aljkava. Malu maturu više puta padala. Sledeći izbori, poslednja su šansa.

Mrzi me dalje da objašnjavam. Nešto me drugo muči i kopka.

Kojom kosmičkom alhemijom dodjosmo do toga da se ovi s fotke, koje bi mrtva usta pljunula i ja nadjemo na istoj strani? Da li je moguće da je i meni i tom naprednjačkom polusvetu ovo rasulo jednako nepodnošljivo? Kako se uopšte zatekoh u istom kavezu sa krezavom, očajnom, ubijenom u pojam marvom koja će sutra da izadje na miting? Jesam li se ja to definitivno svrstala u gubitnike tranzicije i zivota uopšte? I oni, naprednjaci, isto kao i ja strepe i tresu se od svakog sledećeg poteza ministra Dulića, Mrkonjića, Malovićke, premijera Cvetkovića i ostalih članova demokratske i proevropske vlade.

Nemam pojma kako se to dogodilo. To su pitanja za Borisa Tadića. Imam još jedno. Hoćemo li, koliko dogodine, demokrate i naprednjake gledati u istom čamcu, sa dva kormilara? Verujem da hoćemo. A što i ne bi, gde je tu problem? Za dobru svinju nema loših pomija.

Posted in Ništa lično | 23 Comments

Boris Tadić – Priča o levom smetalu

U doba kada je Boris Tadić bio levo smetalo u Demokratskoj stranci, volela sam sa njim da popijem kafu, proćaskam onako uzgred posle press konferencija kojih je sredinom 90-tih bilo najmanje tri dnevno.

Uzajamne simpatije bile su čvrsto postavljene na političko-ideološke temelje. Delili smo iste vrednosti, kako se sad to politički korektno kaže. Pored toga, postojala je i „zemljačka“ bliskost, naime, oboje smo Dorćolci. „Znao sam, čim si progovorila tim poganim jezikom“, govorio bi mi. Kafe i ćaskanja su bila prijatna i zbog toga što ja, u suštini, gotivim autsajdere. A većeg u Djindjićevom okruženju od  Borisa nije bilo.

Bio je svestan svoje beznačajnosti u stranci. Čeličnom šakom, u elegantnim svilenim rukavicama, Djindjić je suvereno upravljao tim mehanizmom. Oh, da, Boris je protiv Djindjića gundjao ali nije preterivao. Bilo je to zlatno doba partije kada je svaki glas morao krvavo da bude zaradjen, na terenu, u beskonačnim „shaking hand“ kampanjama, pošto u unutrašnjosti Srbije, medija nije bilo. Bilo je samo Miloševićeve propagande.

Najbolji Zoranov učenik i najverniji saradnik bio je Zoran Živković. MVP (most valuable player), John Stockton srpske scene, najbolji asistent svih vremena, senzibilitet koji je u sebi integrisao i seljaka i gradjanina i malogradjanina – tri u jedan. Talenat, uludo protraćen i smaknut da bi na površinu isplivao junak ove priče, Boris.

Zrelost traži angažman, da zasučeš rukave, da isprljaš ručice, da udješ u autobus za Vladičin Han, da gacaš po strašnom srpskom blatu, da usvinjiš lakirane cipelice, da razgovaraš sa svakojakim oblicima postojanja. Tadić se za sve to nije otimao. Bio je od one čeljadi koja kasno sazrevaju.

Prvi put sam ga kao političara sa nekom konkretnom ambicijom, registrovala na novogodišnjem skupu „Otpora“, uoči Miloševićevog sloma. On je na tom mitingu okupljenima pročitao imena žrtava Miloševićevog režima. I to je činio lepim baritonom, vrlo sugestivno. Posle mitinga, grupa nas, otporaša i novinara, sa Borisom je skoknula do Kluba svetskih putnika, na čaj. Primetila sam njegove pokušaje da se postavi kao pack leader. I na moje zaprepašćenje – to mu je upalilo u dobroj meri. Radio je to, komunicirao je lako, sa izvesnom elegancijom.

Od trenutka kad je seo u državnu fotelju, kao ministar odbrane, sa Borisom se, privatno, nisam susretala. Za mene, on više nije bio poznanik već funkcioner, neko ko je sa suprotne strane, koga posmatram sa podozrenjem.

U predsedničku palatu Tadić je, uverena sam, ušetao pre svega zahvaljujući svom minulom neradu i inerciji usled koje nije stigao ni sa kim da se sukobi. Čak je i Koštunici bio prihvatljiv.

Na kraju balade, mnoge stvari sam spremna da mu oprostim: I to što svestan obmane, priča o Kosovu kao srpskoj teritoriji, što se liže sa Putinom, što nema snage da bilo šta reformiše, što pilićarskim trikovima usporava srpski put prema Evropi u koji se sam zaklinje, što su mu je Dačić najbolji friend, što je nekako previše brzo i lako zaboravio da istera Djindjićevo ubistvo do kraja na čistinu… Oprostila bih mu i to što trabunja neka opšta mesta, jedno priča, drugo misli, treće radi. Čak bi mu možda oprostila i kohabitaciju sa Koštunicom. I to što lopovluk cveta u njegovom dvoruštu.

Ono što ne mogu da mu oprostim je negativna selekcija koju je tako temeljno, tako uspešno i sigurno bar polusvesno sproveo od osnovne škole, preko opštine, bolnice, sudova pa sve do Nemanjine. U vladi danas sede neki Cvetkovići, Dulići, Mrkonjići, Malovićke… U parlamentu su neke Trivan i Kolundžije. Ej bre, pa kandidat DS u prvom sazivu parlamenta bio je jedan Bora Pekić…

A gle ove danas? Ko su ti opasni ljudi? I Zašto su uzeli bonsek u ruke i sad besomučno stružu poluosovinu našeg automobila. Onog istog kog je Djindjić hteo da nagari na 300 ne bi li nas doterao do Brisela.

Posted in Ništa lično | Tagged , , , , , , , , | 49 Comments

Globalna kriza, kuda, ujka Seme?

Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.

Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi.  Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.

Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.

Poenta:

Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.

A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.

Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.

Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”

I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.

Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.

Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?

U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.

Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.

U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.

PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.

PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?

Posted in Lično | 32 Comments

Moj komšija Mlađa

Postoji neka vražja romantika u meni koja me sprečava da napadam stare, bolesne i zanemoćale. Pa tako je nekako i sa Mladjanom Dinkićem u ovoj fazi njegovog razvoja. Ali tu postoji još nešto… Jedna sasvim lična priča.

Kada sam imala 14 godina, sredinom 80-tih napustila sam, ne svojom voljom, Dorćol zarad Novog Beograda. Bilo je to traumatično iskustvo.

Dorćol je, ako gledamo gradski reljef kao kriterijum, bio (i ostao) jedna obična rupetina, istina sa atmosferom koju sam obožavala. Moj maleni stan je bio na traćem spratu predratne jevrejske zgrade koju smo moja mama i ja delile sa još petnaestak komšija. Prosek starosti, 70 godina. Previše staraca, premalo dnevnog svetla, očajan TV signal, nema parka, niti daška vetra leti, dok sam se zimi gušila u smogu. Prometna Dušanova ulica bila je moje carstvo ali ona nije imala ni pristojan trotoar. Sve u svemu, trebalo je da budem srećna što odlazim, ali nisam – bila sam očajna. A kada sam raspakovala svoje prnje, u svetlu okupanom, novom stanu, u ulici Dzona Kenedija kod starog Merkatora, bezvoljno sam se prepustila dnevnoj rutini: kuća – škola – engleski – i ponekad plivanje.

I dok sam jedno jutro, tako deprimirana zaključavala vrata trčeći u školu, to isto je činio moj prvi sused. „Ciao“-„Ciao“. On prodje, ja ostadoh zblanuta. Potpuno zapanjena ali ne njegovom ne-znam-kakvom pojavom, već kosom boje mlade šargarepe koju je tako uspešno ukrutio oponašajući  Christofera Hamill-a – Limahla, leading singera benda KajaGoGo.

Bio je to Mladjan Dinkić.

Budući sedam godina stariji od mene, ko zna da li bismo se i kada uopšte zvanično i upoznali da roditelji nisu načinili taj korak. Saznala sam da „baby carrot“ studira ekonomiju i da eto ima bend, često svira klavir i gitaru zbog čega se majka Mirosinka i otac Dušan najiskrenije izvinjavaju ako je buka velika. Nije bilo potrebe, moja mama uvek je spremna da strudlicama, kiflicama, voćnim piticama i čokoladnim poslasticama podrži mlade talente.

U zamenu za tu dohranu, godinama sam imala obezbedjenu muzičku pratnju kad god bi mi palo na pamet da pod tušem izigravam Madonu. Osim te male bizarnosti, odnosi sa komšijom su bili uobičajeno korektni ali ne posebno prisni. Zato sam i bila iznenadjena kada mi je uručena pozivnica na kojoj je pisalo: „Pozivamo vas da dana… prisustvujete venčanju Tanje i Mladjana…“ Šta ću ja na toj svadbi? „Ima da ideš, jer ja ne mogu da stignem“, rečeno mi je tonom koji nije ostavljao prostor za pregovore.

Dobro. Ponadala sam se nekakvom rock-u and roll-u. Znate ono: mlada sva u belom tilu sa crnim martinkama i frizurom a la Cindy Lauper, a mladoženja u Limahl (KajaGoGo) franšizi. Jezde na motoru. I naravno predvode kolonu mladih i ludih svatova na neko opičeno mesto van grada, u carstvo seksa, droge i rock“n’rolla. Pusta mašta.

To mesto je, u ovom slučaju, bilo kafana Kovač na Voždovcu. Mladenci su bili daleko od egzotike a atmosferu su diktirali srpski svadbarski standardi. Stvar bi, što se mene tiče, bila potpuno nepodnošljiva da se u jednom trenutku neki zgodni tip sa cvikerima nije prihvatio mikrofona sa idejom da ga nikad ne ispusti. Pevao je neke makedonske narodne, ali nije bilo važno šta već KAKO je pevao. Pa bukvalno kao slavuj. Odmah sam pokrenula istragu i saznala da je  dasa asistent na Ekonomskom fakultetu i da se zove Goran Pitić. E da, na svadbu je došao sa devojkom, kasnije ženom, još kasnije bivšom.

Posle te svadbe, sa Dinkićima su nastavljeni najsrdačniji komšijski odnosi. Sećam se da je vrlo vešto iskoristio kratak talas dobrog vetra koji je sa sobom nosio premijer Ante Marković. Kupio je stan na kredit u novogradnji od nekih 65 kvadrata odmah tu, iza ćoška. Nije ga mrzelo da, pred useljenje, uzme metar u ruke i svaki pedalj novog doma premeri. Ustanovio je da su ga zakinuli za par kvadrata. Tražio je i dobio odštetu a za njim su to isto učinili i drugi stanari. Postao je sudski veštak u gradjevinskim sporovima i na neki način moj idol. Divila sam se takvoj promućurnosti, valjda zato što meni ništa slično nikada ne bi palo na pamet.

Početkom 90-tih, još kao student, počela sam da piskaram za NIN. Nekako u isto vreme Mladjan je napisao knjigu „Ekonomija destrukcije“. Predložila sam Ljubi Stojiću, uredniku „šarene“ rubrike da napravim intervju. To je bio Dinkićev prvi  intervju. A ja sam prvi put videla komšiju u sasvim novom ruhu. Nije to bio onaj štreber zarobljen u telu rokera. Bio je to čovek sa vrlo preciznim ambicijama, fokusiran na mnoštvo ciljeva rasutih po bliskoj ali i dalekoj budućnosti. Pre svega, bio je to čovek spreman da u svakom momentu utrči na teren i zaskoči svaku šansu koja mu se pruža. Poput nekog terijera. Little bit scary, even spooky za moje tadašnje pojmove.

Naše dve karijere išle su paralelno i mada je bilo i prilike i razloga da se češće ukrštaju – nisu. Dva tri prijatna i iskrena privatna razgovora, nekoliko neprijatnih intervjua i par (polu)formalnih susreta na nekim proslavama. Na jednom koktelu, neposredno posle 5. oktobra, dečački euforično, očekujući podršku valjda, saopštio mi je  kako će na Karićima država definitivno demonstrirati vaspostavljnje pravde i prava. Odmah sam ga pitala: A šta je sa Miškovićem? Nije imao odgovor. Ja više nisam imala pitanja, niti volje ili želje da budem u njegovom društvu.

Kao političar, Mladjan Dinkić je sve svoje karakterne osobine izložio kao na tacni. Svako može na njegovom licu da pročita sve: i euforiju i radost, žalost i frustraciju. There’s something kinky about it. Prosto, ne ume da blefira. Nije Clint Eastwood. Nije, dakle, savršen.

No ipak ne mogu a da ne simpatišem to što mu je špil uvek otvoren i što hrabro sa svim tim otvorenim kartama vitla okolo. Lako mogu sa tim da se saživim. Ni ja ne bih umela puno bolje. Ne volim žmurke, niti volim poker ili kakve god igre skrivanja. U njima nemam nikakve šanse. Nisam od te sorte. Samo što ja to odavno znam. Trebalo je da zna i moj komšija Mladja.

http://www.youtube.com/watch?v=FKIs_6qc4cQ

Posted in Ništa lično | Tagged | Leave a comment

Prečica do blogosfere

Nervira me to što moj komšija, web dizajner i  ja ne govorimo istim jezikom. Tačnije, on nešto govori, ja ga ništa ne razumem. I što ga više slušam, sve ga manje razumem. To i ne bi bio problem vredan ovolikog … Continue reading

More Galleries | 3 Comments