Posted in Ništa lično

Otvaraj, gušimo se!

Otvaraj – gušimo se

Ne znam kako vi, ali ja volim provetravanje. Obožavam da otvaram prozor koliki god rizik bio da će naići tajfun I porušiti sve u sobi. Promaju volim uprkos riziku od upale mozga.  ..beš mozak, daj mi vazduh.  I tu sam kao Srpkinja, jel, u očiglednoj i večitoj manjini.

Naravno da će Tomislav Nikolić izgubiti izbore. Izgubiće ih delom zbog toga što je totalno neadekvatan a delimično i zbog toga što se baš potrudio da izgubi.

Masa nas, izvesno je, neće izaći da glasa u drugom krugu. Mrzeće nas čak i da škrabamo.

Toma je, bar neke od nas, mogao da ima, da je govorio prave stvari u pravo vreme. Ali odabrao je nešto drugo. Umesto da bude predsednički kandidat, odlučio je da bude Pepa prase koje skače po blatnjavim baricama. Šutanovac nije slučajno spominjao svinjac u kojem se Toma valja. Pa Šutanovac and co. su taj svinjac sami sklepali za potrebe ovih izbora. Toma, Jorgovanka i Vučić, samo su u taj svinjac ušetali navabljeni pričom o diplomi.

A onda, kampanja kradje glasova. Opet su, tužni naprednjaci, nekako ispali budale čak i zatvora nedostojne. A neko bi morao na tu temu da ide u  zatvor, valjda.

Naprednjaci ne mogu da dobiju izbore ni u bunilu, ni u ludilu. Oni bi izbore izgubili taman i da sami na njima učestvuju.  A zašto?

Kandidat Tomislav Nikolić smoren, usporen, depresivan, deluje kao navučen na lekove  za spuštanje pritiska. Vučićeve usne zbunjuju a i Srbin voli da da glas muškoj jedinki kojoj pouzdano i redovno raste brada.  Jorgovanka je sto posto predivna tetka, strina, ujina al premijerka, hm, ok, ništa gora od Cvetkovića, al opet ko će zbog toga da se dovuče do birališta?

I da se vratim temi. Postojala je šansa, istina minimalna, da u nedelju ustanem i glasam za Tomu. Stvarno. Samo da su, paćenici, znali da iskoriste par očiglednih aduta:

Ekonomski program SNS preuzet je od NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj). Taj program je na blogu B92 više puta objašnjavao bloger Saša Radulović.  To je jedini ekonomski plan i program koji je uopšte na ovim izborima bio u opticaju. Jedini plan koji je sadržao neke brojke a ne samo slova. Mrzi me da detaljišem, koga interesuje nek potraži tekstove Saše Radulovića na blogu B92.  Uglavnom sve se svodi na trostruko (threesome) kresanje: javne potrošnje, fiskalnih a naročito parafiskalnih nameta.

Taj jedini ekonomski program u ovoj kampanji, tužni naprednjaci, prokockali su zarad glodanja demokratske koske u vidu Tomine diplome. Umesto da su Tadiću jasno i glasno rekli: OD     JE         BI majstore. Položi račune pa da ukrstimo programe. Paćenici.

Drugo, umesto da maksimalno eksploatišu neke zanimljive ljude koje su uspeli (bog te pita kako) da kooptiraju u svoje redove, tu pre svega mislim na Milana Kneževića iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, paćenici su u prvi plan, sa magarećom upornošću gurali nesuvislu i patetičnu Jorgovanku Tabaković i neke ćurke kojima se ni imena ne sećam. Jorgovanka i ove žene su ok za rvanje u blatu sa Jelenom Trivan.  Ali protiv Šutanovca,  to je debakl u samoj najavi.  Tako je Knežavić, čovek na svom mestu, za badava kompromitovan što se sa budalama uopšte petljao a budale će proći onako kako zaslužuju. Bogu plakati.

Zašto ovo pričam? Pa užasno je zagušljivo, dušegubka strašna. U normalnim državama opozicija na izborima svečano otvara prozor. Ovde ne. Ovde mora staklo da se razbija. Ili da se prozor krišom otškrine nekim subverzivnim radom iznutra.

Znam ljude koji ohrabruju neke druge ljude u rukovodstvu Demokratske stranke da krenu prema prozoru u goloj borbi za malo kisika. I sama sam takva. Kažu potrebna im je godina, dve. Toliko će, procena je, trajati ova vlada. Ja pitam: Može li to malo brže, rodjače? Otvaraj bre. Pogušismo se.

Posted in Ništa lično

Odljubila sam se… Angela Merkel

angela-merkel
Angela Merkel

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.

One thought on “Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Komentarisanje je završeno

Deset malih crnaca pošlo je u krevet,
jedan se ugušio i osta ih 9.
Devet malih crnaca bi do kasno tamo,
jedan duže zaspi i osta ih 8 samo.
Osam malih crnaca putovaše u Devon,
jedan neće dalje i osta ih 7.
Sedam malih crnaca poseklo je čitav brest;
jednog lupi sekira i osta ih 6.
Šest malih crnaca gledalo je pčelin let,
pčela ubode jednog i osta ih 5.
Pet malih crnaca u pravne knjige zaviri,
jednog pravda preuze i osta ih 4.
Četiri mala crnca pođoše na more svi,
jednog smaza haringa i osta ih 3.
Tri mala crnca po Zoo-u se šetala,
medvjed zdrobi jednog i osta ih 2.
2 mala crnca sunčala se čitav dan,
jednog sprži sunce i osta samo 1.
jedan mali crnac osta sam i bedan;
ode i objesi se i ne osta nijedan.

Agata Kristi

Ostao je jedan…

Posted in Ništa lično

Opklada

Nemam pojma gde je Ratko Mladić. Da znam, smesta bih ga prijavila pa sad… ako me se sete, za dan bezbednosti a vis-a-vis nagrade, sete se… Ako ne, bilo bi moje ogromno zadovoljstvo.

No imam neke ideje ko bi mogao da zna gde je. I vidim da isto rezonuju, gle čuda, Amerikanci, Evropljani i Serž Bramerc… Evo šta kaže Vikiliks (a svi znamo da Dzulian ne laže):

„Vlada SAD dala je srpskoj vladi 11 preporuka čija je svrha unapređenje napora u hvatanju Ratka Mladića. Pre svega zbog otpora premijera Vojislava Koštunice, vlada nije u potpunosti ispunila nijednu od tih preporuka“, napisao je u depeši 2006. Majkl Polt prenosi Vikiliks.

Majkl Polt je, čisto da se ne zaboravi, onaj ambasador koji je uneo svež dah zdravog razuma posle zlosrećnog Vilijama Montgomerija. Hoću reći, sklona sam Poltu da poverujem kada kaže da Koštunica „pruža otpor“ u ovom slučaju, zakonu o saradnji sa Hagom.

„Srpski lideri kažu jednu stvar tokom razgovora licem u lice, drugu stvar kažu međunarodnoj štampi, a treću sopstvenoj javnosti“, požalio se Maksim Ferhagen Filipu Gordonu, zameniku američkog državnog sekretara za evropske poslove, prenosi Vikiliks.

Mogu samo da zamislim frustraciju i zabezeknutost jednog Holandjanina, šefa diplomatije, koliko god politika njegove zemlje prema Srbiji ponekad ličila na čist kapric, lišen svake iskrenosti.

Mi se ovde,  sa šibicarenjem radjamo, živimo i umiremo. To je sastavni deo našeg života. Mi smo uvek na oprezu da će neko da nas ponovo zezne, uvali u problem, zakine za kintu. I onaj pošten deo majke Srbije teškom mukom se navikava na te neophodne mere ekstra opreza. Neki umru neprilagodjeni, neshvaćeni, nenaviknuti a zaje6ani i načisto sje6ani. E sad, kako li sve to izgleda nekom Ferhagenu, palom direktno s Marsa? Mora biti da plače i da se smeje istovremeno. Da li pri tom čupa kose?  Na njegovom mestu, ja bih i sve nokte pride izgrickala… ali popustila nam ne bih, ni za jotu.

„Mislim da su prekršili zakon. Kada Mladić bude uhapšen, to ćemo dokazati“, rekao je Tadić nezadovoljan ulogom  DSS-a u skrivanju informacija o Mladiću, navedeno je u jednoj depeši koju objavljuje Vikiliks.

Khm. A zašto, Tadiću, da čekamo nešto što se samo od sebe desiti neće?  Zašto petljaš? Što se praviš blesav? Zašto ne pritisneš nekadašnjeg koalicionog partnera, njegovog šefa BIA-e i vojne bezbednosti? Uverena sam da bi imali šta da kažu a uz adekvatan pritisak i da pokažu to mesto na mapi Srbije. Hoćeš da se kladimo? Zar ti nije dosadilo to vadjenje, izmišljanje, izvinjavanje, pravdanje? Kako ti nije bedak da sudbinu svoje parohije prepuštaš na milost i nemilost jednom tužiocu.

A glavni haški tužilac Serž Bramerc danas je u Beogradu. Beograd je za njega strana u sporu i ovo nije prijateljski teren. Ipak, Švajcarac kladim se, neće propustiti priliku da efektno poentira u gostima.

„Ja polazim od toga da je sigurno jedan deo političara i operativaca za to da se on uhapsi. Da li ti ljudi stoprocentno kontrolišu sopstvenu službu i zaista znaju šta ona radi – u to ponekad sumnjam.“ (Serž Bramerc o hapšenju Ratka Mladića)

 

Posted in Lično

Srbija, BRALE!

Lisine (river)
Veliki buk – Lisine (river)

 

Samu sam sebe teško sažaljevala kada sam se, na jedvite jade,  u nedelju (8.5.2011) probudila pre zore (oko pet), pa još pod groznim gripom. Obećala sam Marti, mojoj sedmogodišnjoj planinarki, da ću joj praviti društvo na školskom izletu do Resavske pećine. Nije bilo šanse da obećanje pogazim, tim pre što je situacija nalagala punu kontrolu: Od ranog jutra sipila je jadna i gadna kiša a slutilo je na još gore, čekala nas duga vožnja i celodnevno cinculiranje, trebalo je poneti tonu stvari. Ko je ovde beast of burden?… Ta sam.

Tako sam se sa Martom, još desetak njenih drugara, učiteljicom i par roditelja smestila u double-decker planinarskog društva Kopaonik. U programu  je bila poseta Resavskoj pećini, vodopad i izvor reke Lisine, branje šumskog bilja, ručak i na kraju poseta manastiru Manasiji.  Ambiciozno za gripozna čoveka.

Dva sata vožnje tokom koje nema opuštanja (dodaj smoki, bananu, sok, otvori vodu, piški mi se, spava mi se, hladno mi je)… Neka Bog blagoslovi ono parče auto puta, pošto tih stotinak kilometara niko nije povratio. A onda je, na vrtoglavim krivinama regionalnog druma koji vodi ka Svilajncu pa dalje kroz Resavu, krenula lančana reakcija… Da povratiš.

PEĆINA

Onako zeleni od mučnine, dopelasmo nekako do Resavske pećine. Dobro osvetljena, „civilizovana“ i za turističke posete potpuno prilagodjena atrakcija, izgleda stvarno zadivljujuće. Pećina je, procenjuje se stara 45 miliona godina. Nalazi se u utrobi krečnjačkog brda Babina glava. Obilje ukrasa koje samo mašta majke prirode može da kreira. Ima se šta videti, oh da itekako, ali nema bog zna šta da se čuje.

Vodič kroz pećinu, mlada kustoskinja, očigledno ima preča posla no da turiste zabavlja kojekakvim istorijskim zanimljivostima. Ispričala je u pet minuta to što je imala, osnovne podatke koje smo i sami pročitali na zvaničnom sajtu. I to je bilo to. Ostalih sat vremena naša grupa od 50-tak duša, mahom dece, probazala je pećinom sama, ne znajući šta u stvari gleda. Marta je naravno imala seriju pitanja ali ja, u većini slučajeva nisam imala odgovor.  I to pomalo frustrira. Pa …bem mu ma ter,  zar je moguće da 45 miliona godina stara istorija jedne pećine, ne pruža dovoljno materijala za jedan solidan školski čas? Biće ipak da je, mala od pećine,  nečija unika, sestričina, kuma… Srbija je ovo brale.

Posle pećine uputili smo se prema kanjonu, vodopadu i izvoru reke Lisine, par kilometara uzbrdo u planinske dubine Beljanice.  Iako me priroda fundamentalno plaši (spokojstvo osećam samo na asfaltu), moram se pokloniti njenim okrepljujućim i ozdravljujućim moćima. Vlažan a hladan vazduh sa isparenjima matičnjaka, divlje nane, sremuša, koprive, pročistio je moj nos i pluća. Osetila sam se preporodjeno. Instiktom divlje koze svaku sam biljku probala pa sam i decu napujdala. Od tolikog zeleniša prokrčao je i stomak. Brzinom Gonzalesa, sjurili smo se do restorana srećni što ćemo da navalimo na već naručenu slasnu, svežu pastrmku.

bas sam gladna...

RESTORAN

Lokal podignut na živopisnim vodenim kaskadama na prvi pogled izgleda kao iz filma.  A u stvari ima jednog konobara i jednog kuvara, oba su amateri. Kako drugačije nazvati debelog čoveka koji, onako u civilnom odelu, baca pljeskavice i ribu na roštilj? U tanjir potom tresne ono meso a kraj njega bajatu ledenu krompir salatu. Nema garnirunga, preliva od maslinova ulja i belog luka. Nema bre limuna! ..benog limuna bez koga se riba jednostavno ne iznosi na astal. Ne bih da detaljišem o nejestivoj zaprljanoj i zaprženoj vodi koja se ovde valja kao teleća čorba. Neću trošiti reči ni na konobara koji sam mora da opsluži stotinak gostiju. Nije on kriv što je nervozan.

Iz tradicionalno sam ugostiteljske porodice, od pradede pa na ovamo. Odrasla sam po kafanama čuvenim po dobroj hrani. Znam šta znači biti kuvar, konobar, šef sale, svejedno. Znam da to zahteva specifična znanja, vrednoću jednog mrava i iskustvo jednog slona. I mislim da u Srbiji to nije tajna. Od pamtiveka se ovde zna šta je dobra klopa i kako da se napravi. I što je još važnije, kako od toga da se živi, da se razvija posao.  Pa nije valjda da je i to znanje, vekovima taloženo, počelo da isparava… Izgleda da jeste. Srbija je ovo brale!

MANASTIR

Dan smo završili, a da na nas ni kap kiše nije pala, posetom manastiru Manasiji. Utvrdjenje, u neposrednoj blizini Despotovca podno Beljanice u klisuri Resave, podizano je od 1408 do 1418 godine. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića. Malo parče srednjeg veka tu pred nosom. Odlično uredjen, rekonstruisan, održavan, čist prostor u svakom, naročito duhovnom pogledu – odiše mirom, spokojem i tišinom.

U tom i takvom krugu, čovek, nekako spontano, iznenada, nauči da relativizuje gluposti. Obične gluposti kao što je loš kustos, masan konobar, neukusan ručak – rečju loša usluga za velike pare. Jer priroda ovog kraja, vazduh, voda (puno, puno brze, čiste vode!) reljef, istorija – sve to u paketu pruža jedan dobar, ma sjajan dan u životu. Sve je to, valjda, djavo da je nosi, Srbija brale.

planinarska družina
Resavska pećina
Manasija

 

Posted in Lično

SYMPATHY FOR THE DEVIL

Nikada ga u životu nisam videla, ne znam kako se zove, ne znam da li ima oba oka i bubrega, obe noge i ruke, nemam pojma koliko je star, gde je išao u školu i da li mu ispada proteza.  Možda je neki psihopata, jehovin svedok, pedofil, narkoman, diler droge i oruzja. Nemam pojma.  Ne znam čak ni da li ima profil na fejsu. Dakle, od informacija gotovo ništa.

Sundjer Boba sam upoznala na nekakvom internet blogu prateći neke ekonomske teme koje su me pre par meseci interesovale. Pošto sam se zakačila sa autorom nosećeg teksta, banovana sam bez jasnog upozorenja i razloga. Za taj detalj ko zna dal bih doznala da me, u privatnoj poruci, Sundjer nije obavestio. I tako, reč po reč, počelo je naše drugarstvo.

U dugačkom nizu poruka koje smo do sada razmenili utvrdjen je visok stepen podudarnosti na razne teme: politička pitanja 100%, ekonomija 100%, društvene teme 80%, religija 30%, medjuljudski odnosi 70%, ekologija 96%. Muzički ukus, vrlo važan element našeg prijateljstva, puna podudarnost.

Rekla bih da je završio ekonomiju. Ima privatnu firmu i dosta radi. Naslućujem da ima poroducu i decu. Koliko komada, ne znam. Jednom je spomenuo tasta i taštu koja vikendom sprema ručak. Deluje sabrano, prisebno, pristojno i uzdržano, ponekad iritirajuće uzdržano.

I da, Sundjer je bistar, logičan i pronicljiv. Zato, valjda, ne prodje ni dan da ne „popričamo“ makar par rečenica o politici, muzici, filmovima, religiji, bilo čemu. Ništa ozbiljno, ništa krupno, ništa pod obavezno. Vrlo relaksirajuće.

No meni je lakoća tog sajber odnosa u ovim danima praznične dokolice postala nepodnošljiva. Poželela sam da to presečem i protresem, da se malo raspitam o ovome, onome, da gurnem nos, malo kopam po biografiji, prikupim informacije. I tako sam sastavila spisak pitanja. Koliko imaš godina? Gde živiš? Šta radiš? S kim živiš… Taj tip pitanja, ništa stresno, vrlo obično… Dokoni um djavolje igralište.

„Šta će ti ovi  podaci? Ne dam ti. Neću ti reći. Ovako kako je, sasvim u redu je“.

Gledam u poruku i ne verujem. Oh, dečko, ovo stvarno nema smisla! Ovakvo oduvavanje na pitanja iz krštenice ne pamtim još od obdaništa. Zblanuta sam. Ma ko zna šta ovaj krije.  Možda mu raste plava brada. Možda je Sava Savanović iz Nemenikuća ili Drakula himself…

Ali, kad bolje razmislim, nije ni bitno. Moj virtuelni prijatelj je u pravu. „Ovako kako je, sasvim je u redu“.  Od viška podataka redovno glava zaboli.

A da. Rekla sam Sundjeru da pišem ovaj blog. Nije tražio objašnjenje niti autorizaciju.  Poslao je smajli i ovaj link

sympathy for the devil

One thought on “SYMPATHY FOR THE DEVIL

Komentarisanje je završeno