Odljubila sam se…

 

angela-merkel

Angela Merkel

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

This entry was posted in Ništa lično and tagged . Bookmark the permalink.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *