Posted in Ništa lično

Nikola Tesla u Beogradu

Nikola_Tesla
Nikola_Tesla

Nikola Tesla je u Beograd stigao u večernjim satima, brzim vozom iz Budimpešte. Beogradska železnička stanica bila je za tu priliku svečano okićena i ulepšana kako bi, već tada slavni pronalazač, bio dostojno dočekan.

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu. Nakon dolaska i svečanog prijema, Tesla odlazi u hotel Imperijal, gde mu je odredjeno prenoćište.

Sutradan je otišao na audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića. Čekalo ga je druženje sa studentima, svečani ručak, poseta Kalemegdanu i uveče banket.

Hotel_Imperijal
Hotel Imperijal

U tri sata poslepodne Tesla je stigao u Veliku školu. Upoznao se sa profesorima i studentima. Akademik I naučnik Ljubomir Klerić iskoristio je priliku da se pohvali svojim izumom, polipantografom, vrstom fotokopir mašine.

Predstavljanje Klerićevog čeda, kao što vidimo, ovekovečeno je na fotografiji. Na njoj nigde Tesle nema. Ni jedan fotografski zapis Tesline posete Beogradu ne postoji.

kleric-ljubomir-MUZEJ
Klerić Ljubomir – Muzej

Tesla se studentima obratio rečima:

“Ako se i ne nalazim medju vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko i na drugi način radim i trudim se, da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći” .

Železnicka_stanica_Beogradu
Železnicka stanica Beogradu

U večernjim satima organizovan je “druževni sastanak i svečana večera” u bašti Vajfertove pivare. Na pozivnici je, što je danas nezamislivo, napisana napomena da je “večera o svom trošku i po karti”.

Banket je okupio sam krem srpskog društva, više od stotinu ministara, profesora, industrijalaca, uglednih gradjana.

Iste godine 1892.  Ljubomir Klerić kandidovao je Teslu za člana Srpske kraljevske akademije. Na tajnom glasanju, medjutim, nije prošao. Nije valjda bio dovoljno kvalitetan.

ulaznica
Ulaznica

Dve godine kasnije, 1894, primaju ga za dopisnog člana a tek 1937.  u punopravno članstvo.

Nikola Tesla napustio je Beograd 3. juna. Ovde je ostavio dostojnog sledbenika, Djordja Stanojevića.

djordje_stanojevic
Đorđe Stanojević

Zahvaljujući Stanojeviću, na Dorćolu je počela sa radom prva javna elektrana a usledile su hidroelektrane na Djetinji kod Užica, Vučje kod Leskovca I Gamzigrad. Te elektrane, nastale samo nekoliko godina nakon Nijagare, medju prvima u Evropi konstruisane su po Teslinim principima naizmenične struje. I osim, dorćolske, sve I dan danas proizvode struju.

Ovo je deo moje priče o istorijatu elektrifikacije I razvoja energetike u Srbiji. Mini serijal možete pogledati na Priče o kratkom poletu>>

Pogledajte i neke meni drage fotografije.

Posted in Ništa lično

Milan Stojadinović

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu

zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom.

Price o kratkom poletu

Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na sajtu Timeline Video Produkcija.

Mnogi mi, ovih dana, spočitavaju da sam fan Saše Radulovića. Nisam ničiji. Ali mislim da imam dobar politički instikt i mislim da nosioce nekih ideja treba ohrabriti. Sigurno u Radulovićevom okruženju, vladi, ima puno onih koji obeshrabruju i dovode čoveka u poziciju da se pita koji će mi qrac sve ovo… Instikt mi govori da se i Radulović to pita svakoga dana.

Ohrabrivala sam, ranije i neke druge. Djindjića, Avramovića čak i Panića i Draškovića u momentima lucidnosti. Tadić mi je bio totalno pogrešna procena. Nekako me odradio na foru. Na kraju je ispao plitak potok, tuga pregolema.

Sad, se pojavio se ovaj čovek, dobar bloger i neko ko priča isto ono što i ja mislim da treba da se uradi. So, da, u ovom momentu… javna podrška.

Mala nota