Posted in Ništa lično

Otvaraj, gušimo se!

Otvaraj – gušimo se

Ne znam kako vi, ali ja volim provetravanje. Obožavam da otvaram prozor koliki god rizik bio da će naići tajfun I porušiti sve u sobi. Promaju volim uprkos riziku od upale mozga.  ..beš mozak, daj mi vazduh.  I tu sam kao Srpkinja, jel, u očiglednoj i večitoj manjini.

Naravno da će Tomislav Nikolić izgubiti izbore. Izgubiće ih delom zbog toga što je totalno neadekvatan a delimično i zbog toga što se baš potrudio da izgubi.

Masa nas, izvesno je, neće izaći da glasa u drugom krugu. Mrzeće nas čak i da škrabamo.

Toma je, bar neke od nas, mogao da ima, da je govorio prave stvari u pravo vreme. Ali odabrao je nešto drugo. Umesto da bude predsednički kandidat, odlučio je da bude Pepa prase koje skače po blatnjavim baricama. Šutanovac nije slučajno spominjao svinjac u kojem se Toma valja. Pa Šutanovac and co. su taj svinjac sami sklepali za potrebe ovih izbora. Toma, Jorgovanka i Vučić, samo su u taj svinjac ušetali navabljeni pričom o diplomi.

A onda, kampanja kradje glasova. Opet su, tužni naprednjaci, nekako ispali budale čak i zatvora nedostojne. A neko bi morao na tu temu da ide u  zatvor, valjda.

Naprednjaci ne mogu da dobiju izbore ni u bunilu, ni u ludilu. Oni bi izbore izgubili taman i da sami na njima učestvuju.  A zašto?

Kandidat Tomislav Nikolić smoren, usporen, depresivan, deluje kao navučen na lekove  za spuštanje pritiska. Vučićeve usne zbunjuju a i Srbin voli da da glas muškoj jedinki kojoj pouzdano i redovno raste brada.  Jorgovanka je sto posto predivna tetka, strina, ujina al premijerka, hm, ok, ništa gora od Cvetkovića, al opet ko će zbog toga da se dovuče do birališta?

I da se vratim temi. Postojala je šansa, istina minimalna, da u nedelju ustanem i glasam za Tomu. Stvarno. Samo da su, paćenici, znali da iskoriste par očiglednih aduta:

Ekonomski program SNS preuzet je od NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj). Taj program je na blogu B92 više puta objašnjavao bloger Saša Radulović.  To je jedini ekonomski plan i program koji je uopšte na ovim izborima bio u opticaju. Jedini plan koji je sadržao neke brojke a ne samo slova. Mrzi me da detaljišem, koga interesuje nek potraži tekstove Saše Radulovića na blogu B92.  Uglavnom sve se svodi na trostruko (threesome) kresanje: javne potrošnje, fiskalnih a naročito parafiskalnih nameta.

Taj jedini ekonomski program u ovoj kampanji, tužni naprednjaci, prokockali su zarad glodanja demokratske koske u vidu Tomine diplome. Umesto da su Tadiću jasno i glasno rekli: OD     JE         BI majstore. Položi račune pa da ukrstimo programe. Paćenici.

Drugo, umesto da maksimalno eksploatišu neke zanimljive ljude koje su uspeli (bog te pita kako) da kooptiraju u svoje redove, tu pre svega mislim na Milana Kneževića iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, paćenici su u prvi plan, sa magarećom upornošću gurali nesuvislu i patetičnu Jorgovanku Tabaković i neke ćurke kojima se ni imena ne sećam. Jorgovanka i ove žene su ok za rvanje u blatu sa Jelenom Trivan.  Ali protiv Šutanovca,  to je debakl u samoj najavi.  Tako je Knežavić, čovek na svom mestu, za badava kompromitovan što se sa budalama uopšte petljao a budale će proći onako kako zaslužuju. Bogu plakati.

Zašto ovo pričam? Pa užasno je zagušljivo, dušegubka strašna. U normalnim državama opozicija na izborima svečano otvara prozor. Ovde ne. Ovde mora staklo da se razbija. Ili da se prozor krišom otškrine nekim subverzivnim radom iznutra.

Znam ljude koji ohrabruju neke druge ljude u rukovodstvu Demokratske stranke da krenu prema prozoru u goloj borbi za malo kisika. I sama sam takva. Kažu potrebna im je godina, dve. Toliko će, procena je, trajati ova vlada. Ja pitam: Može li to malo brže, rodjače? Otvaraj bre. Pogušismo se.

Posted in Ništa lično

Odljubila sam se… Angela Merkel

angela-merkel
Angela Merkel

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

Posted in Ništa lično

Šta smo ono imali? (Duša me boli)

Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.

Deset malih crnaca pošlo je u krevet,
jedan se ugušio i osta ih 9.
Devet malih crnaca bi do kasno tamo,
jedan duže zaspi i osta ih 8 samo.
Osam malih crnaca putovaše u Devon,
jedan neće dalje i osta ih 7.
Sedam malih crnaca poseklo je čitav brest;
jednog lupi sekira i osta ih 6.
Šest malih crnaca gledalo je pčelin let,
pčela ubode jednog i osta ih 5.
Pet malih crnaca u pravne knjige zaviri,
jednog pravda preuze i osta ih 4.
Četiri mala crnca pođoše na more svi,
jednog smaza haringa i osta ih 3.
Tri mala crnca po Zoo-u se šetala,
medvjed zdrobi jednog i osta ih 2.
2 mala crnca sunčala se čitav dan,
jednog sprži sunce i osta samo 1.
jedan mali crnac osta sam i bedan;
ode i objesi se i ne osta nijedan.

Agata Kristi

Ostao je jedan…

Posted in Ništa lično

Opklada

Nemam pojma gde je Ratko Mladić. Da znam, smesta bih ga prijavila pa sad… ako me se sete, za dan bezbednosti a vis-a-vis nagrade, sete se… Ako ne, bilo bi moje ogromno zadovoljstvo.

No imam neke ideje ko bi mogao da zna gde je. I vidim da isto rezonuju, gle čuda, Amerikanci, Evropljani i Serž Bramerc… Evo šta kaže Vikiliks (a svi znamo da Dzulian ne laže):

„Vlada SAD dala je srpskoj vladi 11 preporuka čija je svrha unapređenje napora u hvatanju Ratka Mladića. Pre svega zbog otpora premijera Vojislava Koštunice, vlada nije u potpunosti ispunila nijednu od tih preporuka“, napisao je u depeši 2006. Majkl Polt prenosi Vikiliks.

Majkl Polt je, čisto da se ne zaboravi, onaj ambasador koji je uneo svež dah zdravog razuma posle zlosrećnog Vilijama Montgomerija. Hoću reći, sklona sam Poltu da poverujem kada kaže da Koštunica „pruža otpor“ u ovom slučaju, zakonu o saradnji sa Hagom.

„Srpski lideri kažu jednu stvar tokom razgovora licem u lice, drugu stvar kažu međunarodnoj štampi, a treću sopstvenoj javnosti“, požalio se Maksim Ferhagen Filipu Gordonu, zameniku američkog državnog sekretara za evropske poslove, prenosi Vikiliks.

Mogu samo da zamislim frustraciju i zabezeknutost jednog Holandjanina, šefa diplomatije, koliko god politika njegove zemlje prema Srbiji ponekad ličila na čist kapric, lišen svake iskrenosti.

Mi se ovde,  sa šibicarenjem radjamo, živimo i umiremo. To je sastavni deo našeg života. Mi smo uvek na oprezu da će neko da nas ponovo zezne, uvali u problem, zakine za kintu. I onaj pošten deo majke Srbije teškom mukom se navikava na te neophodne mere ekstra opreza. Neki umru neprilagodjeni, neshvaćeni, nenaviknuti a zajebani i načisto sjebani. E sad, kako li sve to izgleda nekom Ferhagenu, palom direktno s Marsa? Mora biti da plače i da se smeje istovremeno. Da li pri tom čupa kose?  Na njegovom mestu, ja bih i sve nokte pride izgrickala… ali popustila nam ne bih, ni za jotu.

„Mislim da su prekršili zakon. Kada Mladić bude uhapšen, to ćemo dokazati“, rekao je Tadić nezadovoljan ulogom  DSS-a u skrivanju informacija o Mladiću, navedeno je u jednoj depeši koju objavljuje Vikiliks.

Khm. A zašto, Tadiću, da čekamo nešto što se samo od sebe desiti neće?  Zašto petljaš? Što se praviš blesav? Zašto ne pritisneš nekadašnjeg koalicionog partnera, njegovog šefa BIA-e i vojne bezbednosti? Uverena sam da bi imali šta da kažu a uz adekvatan pritisak i da pokažu to mesto na mapi Srbije. Hoćeš da se kladimo? Zar ti nije dosadilo to vadjenje, izmišljanje, izvinjavanje, pravdanje? Kako ti nije bedak da sudbinu svoje parohije prepuštaš na milost i nemilost jednom tužiocu.

A glavni haški tužilac Serž Bramerc danas je u Beogradu. Beograd je za njega strana u sporu i ovo nije prijateljski teren. Ipak, Švajcarac kladim se, neće propustiti priliku da efektno poentira u gostima.

„Ja polazim od toga da je sigurno jedan deo političara i operativaca za to da se on uhapsi. Da li ti ljudi stoprocentno kontrolišu sopstvenu službu i zaista znaju šta ona radi – u to ponekad sumnjam.“ (Serž Bramerc o hapšenju Ratka Mladića)

 

Posted in Ništa lično

Mrtva bi ih usta pljunula

Koštunica , Toma i Čeda

Voljeni žmu i ja robovi smo nekoliko gadnih navika. Izjutra, čim oči otvorimo, palimo cigarete, srčemo kafu I uključujemo svako svog elektronskog ljubimca. Ja se mahnito bacam na vesti. Iste one koje sam sinoć pratila, valjda da bih se kvalitetnije, još jednom,  iznervirala. A onda imamo situaciju:

– Gle ove, majke ti…Pa, mrtva bi ih usta pljunula”, pokazujem fotografiju, ovu koju sam „okačila“ pod naslov.  A naslov je zapravo stara bosanska mudrost prijatelja Vlade Sudara.

–  A da, to su ovi tvoji” – drago će biće, nonšalantno.

– Šta reče ti? Ko je moj? – nakostrešeno ću, za svadju spremna.

– Pa sta sad? Vi što piskarate, pljujete i urlate na Tadića, pa  valjda znate šta je posledica. Evo vaši dolaze, sa sve ovim seksologom što viri u pozadini. Pri čemu dušo, ne mislim ništa loše, nemoj pogrešno da me shvatiš, tvoje je pravo da pišeš šta hoćeš.. Vidi, palim sad, žurim, nastavljamo posle…

E sad je stvarno dosta. I nemam nameru da se branim, naprotiv. Samo neke stvari da objasnim, da udje u zapisnik, da ne bi bilo zabune.

Vojislav Koštunica. Sve ružne reči sveta na njemu sam ispucala. I to s apetitom. Na kraju su mi ostale tri kojima opisujem svoj odnos prema tom čoveku: „fuj svih fujova“.

Višestruko mi se zamerio i to samo u novijoj prošlosti. Gurnuo nas je, ovako kolektivno u kosovski šaht, da se dugo gušimo na rate. Sa svojim operaterima (Nikitović, Mihajlov) milione je otimao od jednih tajkuna (Radulović, Cane) i davao drugima (Mišković, Beko) uz proviziju. Naročito mi se ogadio ulogom u likvidaciji Zorana Djindjića. Ta uloga nije rasvetljena, ali je, izgleda bila pregolema, bar sudeći po njegovoj histeriji na pomen još jedne istrage. Ogroman potencijal za ogromnu štetu. Srećom, pileći mozak nije uspeo do kraja da ostvari svoje zamisli. Ne stvarno, koliko glup neko mora biti pa da  plebiscitarnu podršku iz 2000. sroza na borbu za cenzus 2011.

Velimir Ilić. Gde se taj, sa svojim Šarančićima i pajtosima zatekne, tu više trava ne raste. Železnica, putevi, sve čega se dohvatio terminatorski je ogulio do stečaja, do temelja, do prosjačkog štapa. Čačak style.

Jovan Marić. Seksolog. OK. Odoh časkom da povratim.

Tomislav Nikolić. Nova cica u evropskoj školi. A koja je najbolja cica u skoli? Pa nova, naravno… S tim što, mi, društvo iz starog kraja i zavičaja, vrlo dobro znamo da i nije neka riba – krezava, kljakava, aljkava. Malu maturu više puta padala. Sledeći izbori, poslednja su šansa.

Mrzi me dalje da objašnjavam. Nešto me drugo muči i kopka.

Kojom kosmičkom alhemijom dodjosmo do toga da se ovi s fotke, koje bi mrtva usta pljunula i ja nadjemo na istoj strani? Da li je moguće da je i meni i tom naprednjačkom polusvetu ovo rasulo jednako nepodnošljivo? Kako se uopšte zatekoh u istom kavezu sa krezavom, očajnom, ubijenom u pojam marvom koja će sutra da izadje na miting? Jesam li se ja to definitivno svrstala u gubitnike tranzicije i zivota uopšte? I oni, naprednjaci, isto kao i ja strepe i tresu se od svakog sledećeg poteza ministra Dulića, Mrkonjića, Malovićke, premijera Cvetkovića i ostalih članova demokratske i proevropske vlade.

Nemam pojma kako se to dogodilo. To su pitanja za Borisa Tadića. Imam još jedno. Hoćemo li, koliko dogodine, demokrate i naprednjake gledati u istom čamcu, sa dva kormilara? Verujem da hoćemo. A što i ne bi, gde je tu problem? Za dobru svinju nema loših pomija.

Posted in Ništa lično

Boris Tadić – Priča o levom smetalu

Boris Tadić

U doba kada je Boris Tadić bio levo smetalo u Demokratskoj stranci, volela sam sa njim da popijem kafu, proćaskam onako uzgred posle press konferencija kojih je sredinom 90-tih bilo najmanje tri dnevno.

Uzajamne simpatije bile su čvrsto postavljene na političko-ideološke temelje. Delili smo iste vrednosti, kako se sad to politički korektno kaže. Pored toga, postojala je i „zemljačka“ bliskost, naime, oboje smo Dorćolci. „Znao sam, čim si progovorila tim poganim jezikom“, govorio bi mi. Kafe i ćaskanja su bila prijatna i zbog toga što ja, u suštini, gotivim autsajdere. A većeg u Djindjićevom okruženju od  Borisa nije bilo.

Bio je svestan svoje beznačajnosti u stranci. Čeličnom šakom, u elegantnim svilenim rukavicama, Djindjić je suvereno upravljao tim mehanizmom. Oh, da, Boris je protiv Djindjića gundjao ali nije preterivao. Bilo je to zlatno doba partije kada je svaki glas morao krvavo da bude zaradjen, na terenu, u beskonačnim „shaking hand“ kampanjama, pošto u unutrašnjosti Srbije, medija nije bilo. Bilo je samo Miloševićeve propagande.

Najbolji Zoranov učenik i najverniji saradnik bio je Zoran Živković. MVP (most valuable player), John Stockton srpske scene, najbolji asistent svih vremena, senzibilitet koji je u sebi integrisao i seljaka i gradjanina i malogradjanina – tri u jedan. Talenat, uludo protraćen i smaknut da bi na površinu isplivao junak ove priče, Boris.

Zrelost traži angažman, da zasučeš rukave, da isprljaš ručice, da udješ u autobus za Vladičin Han, da gacaš po strašnom srpskom blatu, da usvinjiš lakirane cipelice, da razgovaraš sa svakojakim oblicima postojanja. Tadić se za sve to nije otimao. Bio je od one čeljadi koja kasno sazrevaju.

Prvi put sam ga kao političara sa nekom konkretnom ambicijom, registrovala na novogodišnjem skupu „Otpora“, uoči Miloševićevog sloma. On je na tom mitingu okupljenima pročitao imena žrtava Miloševićevog režima. I to je činio lepim baritonom, vrlo sugestivno. Posle mitinga, grupa nas, otporaša i novinara, sa Borisom je skoknula do Kluba svetskih putnika, na čaj. Primetila sam njegove pokušaje da se postavi kao pack leader. I na moje zaprepašćenje – to mu je upalilo u dobroj meri. Radio je to, komunicirao je lako, sa izvesnom elegancijom.

Od trenutka kad je seo u državnu fotelju, kao ministar odbrane, sa Borisom se, privatno, nisam susretala. Za mene, on više nije bio poznanik već funkcioner, neko ko je sa suprotne strane, koga posmatram sa podozrenjem.

U predsedničku palatu Tadić je, uverena sam, ušetao pre svega zahvaljujući svom minulom neradu i inerciji usled koje nije stigao ni sa kim da se sukobi. Čak je i Koštunici bio prihvatljiv.

Na kraju balade, mnoge stvari sam spremna da mu oprostim: I to što svestan obmane, priča o Kosovu kao srpskoj teritoriji, što se liže sa Putinom, što nema snage da bilo šta reformiše, što pilićarskim trikovima usporava srpski put prema Evropi u koji se sam zaklinje, što su mu je Dačić najbolji friend, što je nekako previše brzo i lako zaboravio da istera Djindjićevo ubistvo do kraja na čistinu… Oprostila bih mu i to što trabunja neka opšta mesta, jedno priča, drugo misli, treće radi. Čak bi mu možda oprostila i kohabitaciju sa Koštunicom. I to što lopovluk cveta u njegovom dvoruštu.

Ono što ne mogu da mu oprostim je negativna selekcija koju je tako temeljno, tako uspešno i sigurno bar polusvesno sproveo od osnovne škole, preko opštine, bolnice, sudova pa sve do Nemanjine. U vladi danas sede neki Cvetkovići, Dulići, Mrkonjići, Malovićke… U parlamentu su neke Trivan i Kolundžije. Ej bre, pa kandidat DS u prvom sazivu parlamenta bio je jedan Bora Pekić…

A gle ove danas? Ko su ti opasni ljudi? I Zašto su uzeli bonsek u ruke i sad besomučno stružu poluosovinu našeg automobila. Onog istog kog je Djindjić hteo da nagari na 300 ne bi li nas doterao do Brisela.