Moj komšija Mlađa

Postoji neka vražja romantika u meni koja me sprečava da napadam stare, bolesne i zanemoćale. Pa tako je nekako i sa Mladjanom Dinkićem u ovoj fazi njegovog razvoja. Ali tu postoji još nešto… Jedna sasvim lična priča.

Kada sam imala 14 godina, sredinom 80-tih napustila sam, ne svojom voljom, Dorćol zarad Novog Beograda. Bilo je to traumatično iskustvo.

Dorćol je, ako gledamo gradski reljef kao kriterijum, bio (i ostao) jedna obična rupetina, istina sa atmosferom koju sam obožavala. Moj maleni stan je bio na traćem spratu predratne jevrejske zgrade koju smo moja mama i ja delile sa još petnaestak komšija. Prosek starosti, 70 godina. Previše staraca, premalo dnevnog svetla, očajan TV signal, nema parka, niti daška vetra leti, dok sam se zimi gušila u smogu. Prometna Dušanova ulica bila je moje carstvo ali ona nije imala ni pristojan trotoar. Sve u svemu, trebalo je da budem srećna što odlazim, ali nisam – bila sam očajna. A kada sam raspakovala svoje prnje, u svetlu okupanom, novom stanu, u ulici Dzona Kenedija kod starog Merkatora, bezvoljno sam se prepustila dnevnoj rutini: kuća – škola – engleski – i ponekad plivanje.

I dok sam jedno jutro, tako deprimirana zaključavala vrata trčeći u školu, to isto je činio moj prvi sused. „Ciao“-„Ciao“. On prodje, ja ostadoh zblanuta. Potpuno zapanjena ali ne njegovom ne-znam-kakvom pojavom, već kosom boje mlade šargarepe koju je tako uspešno ukrutio oponašajući  Christofera Hamill-a – Limahla, leading singera benda KajaGoGo.

Bio je to Mladjan Dinkić.

Budući sedam godina stariji od mene, ko zna da li bismo se i kada uopšte zvanično i upoznali da roditelji nisu načinili taj korak. Saznala sam da „baby carrot“ studira ekonomiju i da eto ima bend, često svira klavir i gitaru zbog čega se majka Mirosinka i otac Dušan najiskrenije izvinjavaju ako je buka velika. Nije bilo potrebe, moja mama uvek je spremna da strudlicama, kiflicama, voćnim piticama i čokoladnim poslasticama podrži mlade talente.

U zamenu za tu dohranu, godinama sam imala obezbedjenu muzičku pratnju kad god bi mi palo na pamet da pod tušem izigravam Madonu. Osim te male bizarnosti, odnosi sa komšijom su bili uobičajeno korektni ali ne posebno prisni. Zato sam i bila iznenadjena kada mi je uručena pozivnica na kojoj je pisalo: „Pozivamo vas da dana… prisustvujete venčanju Tanje i Mladjana…“ Šta ću ja na toj svadbi? „Ima da ideš, jer ja ne mogu da stignem“, rečeno mi je tonom koji nije ostavljao prostor za pregovore.

Dobro. Ponadala sam se nekakvom rock-u and roll-u. Znate ono: mlada sva u belom tilu sa crnim martinkama i frizurom a la Cindy Lauper, a mladoženja u Limahl (KajaGoGo) franšizi. Jezde na motoru. I naravno predvode kolonu mladih i ludih svatova na neko opičeno mesto van grada, u carstvo seksa, droge i rock“n’rolla. Pusta mašta.

To mesto je, u ovom slučaju, bilo kafana Kovač na Voždovcu. Mladenci su bili daleko od egzotike a atmosferu su diktirali srpski svadbarski standardi. Stvar bi, što se mene tiče, bila potpuno nepodnošljiva da se u jednom trenutku neki zgodni tip sa cvikerima nije prihvatio mikrofona sa idejom da ga nikad ne ispusti. Pevao je neke makedonske narodne, ali nije bilo važno šta već KAKO je pevao. Pa bukvalno kao slavuj. Odmah sam pokrenula istragu i saznala da je  dasa asistent na Ekonomskom fakultetu i da se zove Goran Pitić. E da, na svadbu je došao sa devojkom, kasnije ženom, još kasnije bivšom.

Posle te svadbe, sa Dinkićima su nastavljeni najsrdačniji komšijski odnosi. Sećam se da je vrlo vešto iskoristio kratak talas dobrog vetra koji je sa sobom nosio premijer Ante Marković. Kupio je stan na kredit u novogradnji od nekih 65 kvadrata odmah tu, iza ćoška. Nije ga mrzelo da, pred useljenje, uzme metar u ruke i svaki pedalj novog doma premeri. Ustanovio je da su ga zakinuli za par kvadrata. Tražio je i dobio odštetu a za njim su to isto učinili i drugi stanari. Postao je sudski veštak u gradjevinskim sporovima i na neki način moj idol. Divila sam se takvoj promućurnosti, valjda zato što meni ništa slično nikada ne bi palo na pamet.

Početkom 90-tih, još kao student, počela sam da piskaram za NIN. Nekako u isto vreme Mladjan je napisao knjigu „Ekonomija destrukcije“. Predložila sam Ljubi Stojiću, uredniku „šarene“ rubrike da napravim intervju. To je bio Dinkićev prvi  intervju. A ja sam prvi put videla komšiju u sasvim novom ruhu. Nije to bio onaj štreber zarobljen u telu rokera. Bio je to čovek sa vrlo preciznim ambicijama, fokusiran na mnoštvo ciljeva rasutih po bliskoj ali i dalekoj budućnosti. Pre svega, bio je to čovek spreman da u svakom momentu utrči na teren i zaskoči svaku šansu koja mu se pruža. Poput nekog terijera. Little bit scary, even spooky za moje tadašnje pojmove.

Naše dve karijere išle su paralelno i mada je bilo i prilike i razloga da se češće ukrštaju – nisu. Dva tri prijatna i iskrena privatna razgovora, nekoliko neprijatnih intervjua i par (polu)formalnih susreta na nekim proslavama. Na jednom koktelu, neposredno posle 5. oktobra, dečački euforično, očekujući podršku valjda, saopštio mi je  kako će na Karićima država definitivno demonstrirati vaspostavljnje pravde i prava. Odmah sam ga pitala: A šta je sa Miškovićem? Nije imao odgovor. Ja više nisam imala pitanja, niti volje ili želje da budem u njegovom društvu.

Kao političar, Mladjan Dinkić je sve svoje karakterne osobine izložio kao na tacni. Svako može na njegovom licu da pročita sve: i euforiju i radost, žalost i frustraciju. There’s something kinky about it. Prosto, ne ume da blefira. Nije Clint Eastwood. Nije, dakle, savršen.

No ipak ne mogu a da ne simpatišem to što mu je špil uvek otvoren i što hrabro sa svim tim otvorenim kartama vitla okolo. Lako mogu sa tim da se saživim. Ni ja ne bih umela puno bolje. Ne volim žmurke, niti volim poker ili kakve god igre skrivanja. U njima nemam nikakve šanse. Nisam od te sorte. Samo što ja to odavno znam. Trebalo je da zna i moj komšija Mladja.

http://www.youtube.com/watch?v=FKIs_6qc4cQ

This entry was posted in Ništa lično and tagged . Bookmark the permalink.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *