Milan Stojadinović

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu

zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom možete pogledati na ovom linku. Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na našem sajtu.

This entry was posted in Ništa lično and tagged , . Bookmark the permalink.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *