Posted in Lično

Srbija, BRALE!

Lisine (river)
Veliki buk – Lisine (river)

 

Samu sam sebe teško sažaljevala kada sam se, na jedvite jade,  u nedelju (8.5.2011) probudila pre zore (oko pet), pa još pod groznim gripom. Obećala sam Marti, mojoj sedmogodišnjoj planinarki, da ću joj praviti društvo na školskom izletu do Resavske pećine. Nije bilo šanse da obećanje pogazim, tim pre što je situacija nalagala punu kontrolu: Od ranog jutra sipila je jadna i gadna kiša a slutilo je na još gore, čekala nas duga vožnja i celodnevno cinculiranje, trebalo je poneti tonu stvari. Ko je ovde beast of burden?… Ta sam.

Tako sam se sa Martom, još desetak njenih drugara, učiteljicom i par roditelja smestila u double-decker planinarskog društva Kopaonik. U programu  je bila poseta Resavskoj pećini, vodopad i izvor reke Lisine, branje šumskog bilja, ručak i na kraju poseta manastiru Manasiji.  Ambiciozno za gripozna čoveka.

Dva sata vožnje tokom koje nema opuštanja (dodaj smoki, bananu, sok, otvori vodu, piški mi se, spava mi se, hladno mi je)… Neka Bog blagoslovi ono parče auto puta, pošto tih stotinak kilometara niko nije povratio. A onda je, na vrtoglavim krivinama regionalnog druma koji vodi ka Svilajncu pa dalje kroz Resavu, krenula lančana reakcija… Da povratiš.

PEĆINA

Onako zeleni od mučnine, dopelasmo nekako do Resavske pećine. Dobro osvetljena, „civilizovana“ i za turističke posete potpuno prilagodjena atrakcija, izgleda stvarno zadivljujuće. Pećina je, procenjuje se stara 45 miliona godina. Nalazi se u utrobi krečnjačkog brda Babina glava. Obilje ukrasa koje samo mašta majke prirode može da kreira. Ima se šta videti, oh da itekako, ali nema bog zna šta da se čuje.

Vodič kroz pećinu, mlada kustoskinja, očigledno ima preča posla no da turiste zabavlja kojekakvim istorijskim zanimljivostima. Ispričala je u pet minuta to što je imala, osnovne podatke koje smo i sami pročitali na zvaničnom sajtu. I to je bilo to. Ostalih sat vremena naša grupa od 50-tak duša, mahom dece, probazala je pećinom sama, ne znajući šta u stvari gleda. Marta je naravno imala seriju pitanja ali ja, u većini slučajeva nisam imala odgovor.  I to pomalo frustrira. Pa jebem mu mater,  zar je moguće da 45 miliona godina stara istorija jedne pećine, ne pruža dovoljno materijala za jedan solidan školski čas? Biće ipak da je, mala od pećine,  nečija unika, sestričina, kuma… Srbija je ovo brale.

Posle pećine uputili smo se prema kanjonu, vodopadu i izvoru reke Lisine, par kilometara uzbrdo u planinske dubine Beljanice.  Iako me priroda fundamentalno plaši (spokojstvo osećam samo na asfaltu), moram se pokloniti njenim okrepljujućim i ozdravljujućim moćima. Vlažan a hladan vazduh sa isparenjima matičnjaka, divlje nane, sremuša, koprive, pročistio je moj nos i pluća. Osetila sam se preporodjeno. Instiktom divlje koze svaku sam biljku probala pa sam i decu napujdala. Od tolikog zeleniša prokrčao je i stomak. Brzinom Gonzalesa, sjurili smo se do restorana srećni što ćemo da navalimo na već naručenu slasnu, svežu pastrmku.

bas sam gladna...

RESTORAN

Lokal podignut na živopisnim vodenim kaskadama na prvi pogled izgleda kao iz filma.  A u stvari ima jednog konobara i jednog kuvara, oba su amateri. Kako drugačije nazvati debelog čoveka koji, onako u civilnom odelu, baca pljeskavice i ribu na roštilj? U tanjir potom tresne ono meso a kraj njega bajatu ledenu krompir salatu. Nema garnirunga, preliva od maslinova ulja i belog luka. Nema bre limuna! Jebenog limuna bez koga se riba jednostavno ne iznosi na astal. Ne bih da detaljišem o nejestivoj zaprljanoj i zaprženoj vodi koja se ovde valja kao teleća čorba. Neću trošiti reči ni na konobara koji sam mora da opsluži stotinak gostiju. Nije on kriv što je nervozan.

Iz tradicionalno sam ugostiteljske porodice, od pradede pa na ovamo. Odrasla sam po kafanama čuvenim po dobroj hrani. Znam šta znači biti kuvar, konobar, šef sale, svejedno. Znam da to zahteva specifična znanja, vrednoću jednog mrava i iskustvo jednog slona. I mislim da u Srbiji to nije tajna. Od pamtiveka se ovde zna šta je dobra klopa i kako da se napravi. I što je još važnije, kako od toga da se živi, da se razvija posao.  Pa nije valjda da je i to znanje, vekovima taloženo, počelo da isparava… Izgleda da jeste. Srbija je ovo brale!

MANASTIR

Dan smo završili, a da na nas ni kap kiše nije pala, posetom manastiru Manasiji. Utvrdjenje, u neposrednoj blizini Despotovca podno Beljanice u klisuri Resave, podizano je od 1408 do 1418 godine. Zadužbina Despota Stefana Lazarevića. Malo parče srednjeg veka tu pred nosom. Odlično uredjen, rekonstruisan, održavan, čist prostor u svakom, naročito duhovnom pogledu – odiše mirom, spokojem i tišinom.

U tom i takvom krugu, čovek, nekako spontano, iznenada, nauči da relativizuje gluposti. Obične gluposti kao što je loš kustos, masan konobar, neukusan ručak – rečju loša usluga za velike pare. Jer priroda ovog kraja, vazduh, voda (puno, puno brze, čiste vode!) reljef, istorija – sve to u paketu pruža jedan dobar, ma sjajan dan u životu. Sve je to, valjda, djavo da je nosi, Srbija brale.

planinarska družina
Resavska pećina
Manasija

 


Posted in Lično

SYMPATHY FOR THE DEVIL

Nikada ga u životu nisam videla, ne znam kako se zove, ne znam da li ima oba oka i bubrega, obe noge i ruke, nemam pojma koliko je star, gde je išao u školu i da li mu ispada proteza.  Možda je neki psihopata, jehovin svedok, pedofil, narkoman, diler droge i oruzja. Nemam pojma.  Ne znam čak ni da li ima profil na fejsu. Dakle, od informacija gotovo ništa.

Sundjer Boba sam upoznala na nekakvom internet blogu prateći neke ekonomske teme koje su me pre par meseci interesovale. Pošto sam se zakačila sa autorom nosećeg teksta, banovana sam bez jasnog upozorenja i razloga. Za taj detalj ko zna dal bih doznala da me, u privatnoj poruci, Sundjer nije obavestio. I tako, reč po reč, počelo je naše drugarstvo.

U dugačkom nizu poruka koje smo do sada razmenili utvrdjen je visok stepen podudarnosti na razne teme: politička pitanja 100%, ekonomija 100%, društvene teme 80%, religija 30%, medjuljudski odnosi 70%, ekologija 96%. Muzički ukus, vrlo važan element našeg prijateljstva, puna podudarnost.

Rekla bih da je završio ekonomiju. Ima privatnu firmu i dosta radi. Naslućujem da ima poroducu i decu. Koliko komada, ne znam. Jednom je spomenuo tasta i taštu koja vikendom sprema ručak. Deluje sabrano, prisebno, pristojno i uzdržano, ponekad iritirajuće uzdržano.

I da, Sundjer je bistar, logičan i pronicljiv. Zato, valjda, ne prodje ni dan da ne „popričamo“ makar par rečenica o politici, muzici, filmovima, religiji, bilo čemu. Ništa ozbiljno, ništa krupno, ništa pod obavezno. Vrlo relaksirajuće.

No meni je lakoća tog sajber odnosa u ovim danima praznične dokolice postala nepodnošljiva. Poželela sam da to presečem i protresem, da se malo raspitam o ovome, onome, da gurnem nos, malo kopam po biografiji, prikupim informacije. I tako sam sastavila spisak pitanja. Koliko imaš godina? Gde živiš? Šta radiš? S kim živiš… Taj tip pitanja, ništa stresno, vrlo obično… Dokoni um djavolje igralište.

„Šta će ti ovi  podaci? Ne dam ti. Neću ti reći. Ovako kako je, sasvim u redu je“.

Gledam u poruku i ne verujem. Oh, dečko, ovo stvarno nema smisla! Ovakvo oduvavanje na pitanja iz krštenice ne pamtim još od obdaništa. Zblanuta sam. Ma ko zna šta ovaj krije.  Možda mu raste plava brada. Možda je Sava Savanović iz Nemenikuća ili Drakula himself…

Ali, kad bolje razmislim, nije ni bitno. Moj virtuelni prijatelj je u pravu. „Ovako kako je, sasvim je u redu“.  Od viška podataka redovno glava zaboli.

A da. Rekla sam Sundjeru da pišem ovaj blog. Nije tražio objašnjenje niti autorizaciju.  Poslao je smajli i ovaj link.

sympathy for the devil


Posted in Lično

Globalna kriza, kuda, ujka Seme?

Globalni finansijski slom, krizu izazvala je šačica od stotinak ljudi uz pomoć armije plaćenika: dilera, brokera, oditora, revizora, senior advajzera, lobista, senatora, kongresmena, drzavnih sekretara a možda i samog predsednika države Amerike. Najgadniji i fuj svih fujova su univerzitetski profesori čiji je zadatak da naučno i pedagoški opravdaju pljačku. Ma čuj, pljačku – klasičnu zaveru protiv čovečanstva. Zarad bednih pet, šest milijardi dolara ličnog profita, svet je gurnut u recesiju koja je poreske obveznike koštala desetine triliona dolara. Niko nije omastio konopac. Niko nije čak ni pod istragom. Svi su se sasvim bezbedno izvukli sa svojim nekretninama, bonusima, apanažama, gotovinom, ekstraprofitima, otpremninama. Štaviše, uz malo prepakivanja u sistemu, našli su način da održe balans moći u odnosu na State department.

Ukratko je priča filma na koji sam sasvim namerno danas “naletela” i koji me priveo k tastaturi.  Ali, pošto je sve u svemiru povezano, moram samo malo i kratko da odam priznanje Oskaru.

Producent, pisac i reditelj: Čarls Ferguson, zanimljiva biografija. Narator a, priča se, i finansijer filma, Mat Damon. Ovo drugo nisam proveravala već sam smesta poverovala jer mi se ludo dopalo.

Poenta:

Pa kuda, u majčinu, ide ovaj svet? Jesu li ti zajapureni neo-maoisti i antiglobalisti ipak na kraju u pravu? Možda je stvarno kapitalizam odradio svoje a u tom procesu pretvorio se u ružnu, prljavu i zlu neman koju više ni bog ne može da kontroliše.

A onda danas nabasavam na još jedan dokumentarni film u produkciji BBC-a. Početak pa tako i naslov nisam uhvatila. Uglavnom priča je o preduzetništvu u uslovima recesije.

Lanac picerija “Domino”, koji se bavi kućnom dostavom, proširio je profitne margine za 20, 30 odsto. Jednostavno ljudi u depresiji zbog gubitka posla, ostaju kod kuće i tom prilikom žderu picu. “Domino” proda milion i po pica mesečno sa tendencijom rasta. Što je kriza tj. depresija dublja, duža i mukotrpnija, “Dominu” ruže sve više i lepše cvetaju.

Slično je i sa aviokompanijom Ryanair. Značajno jeftiniji a tačan transport je ponuda koja se danas ne odbija. Vlasnik kompanije Michael O“Leary otvoreno govori: “Meni odgovara da kriza potraje, što duže, još najmanje četiri ili pet godina, jer će cene aviona padati”

I Mr. Domino i Mr. Ryanair u krizu su ušli sa već pozamašnim kapitalom koji su samo maksimalizovali, razvili, nagojili koristeći „blagodeti“ recesije.

Ali ovo nije loše vreme ni za početak novog biznisa, pre svega zbog bagatelne radne snage i još bagatelnijeg poslovnog prostora.

Na zapadu su se pojavili i takozvani “lešinarski fondovi” koji profitiraju na masovno rasutim posmrtnim ostacima raznih firmi nakon kataklizme. Nema zgražavanja. I lešinari su prirodna pojava, zar ne?

U svakom slučaju, sistem je teško oštećen, osakaćen, ojadjen i bio bi sasvim dezintegrisan da nisu sačuvani vitalni organi.

Elem, status moje vere u truli kapitalizam, danas je ipak donekle konsolidovan. Ako si hrabar, agresivan, mobilan i prilagodljiv i dalje možes do vrlo visokih profita u uslovima globalne nelikvidnosti. Živa je protestantska etika, ziv je duh preduzetničkog kapitalizma, umro nije… Vodjen svojim interesima, taj duh će, hajde da verujemo, daće bog, artikulisati pritisak na državu (koja sama od sebe sigurno neće) da odavno deregulisan sistem nanovo reguliše.

U suprotnom, eto nama kroz par godina povampirene braće Leman ponovo na vratima. A onda, kapiram, biće kabooom!!!! Odosmo svi u tri lepe.

PS. Ovo sve nema veze sa Srbijom. Ona tradicionalno a beznadežno igra na rusku kartu večnih lovišta u mutnom.

PPS. Kako vam se čini moj novi, nedovršeni blog koji ovim tekstom samo isprobavam a koji će jednog dana imati i opciju smajli?