Posted in Ništa lično

PISMO PODRŠKE MINISTRU ŠARČEVIĆU

Ministre Mladene Šarčeviću,

Digitalna vas javnost ovih dana optužuje zbog nekih turbo folk stihova koji su se zatekli u školskim udžbenicima. Poželela sam da vas branim. Kud bi nam kraj bio kada bi ti stihovi bili najveći naš problem. Sve te Cece, Mace, Jece beznačajna su posledica svega onoga što ste vi i vaši prethodnici radili ili ste, što je još gore, propustili da uradite sve ove decenije, od Stipe Šuvara na ovamo.

Dakle za prostačke stihove ste u mojim očima abolirani.

Postoje druge, mnogo krupnije posledice vašeg rada i nerada za koje nisam sigurna da ste ih uopšte svesni, a javljaju se u vidu uništavanja generacija.

Evo sa čim se, recimo, ja suočavam:

Majka sam devojčice koja završava osmi razred osmoljetke. Moja je devojčica divno stvorenje, koje se s lakoćom adaptira na sve socijalne uslove u kojima se zatekne. Premda ne preterano ambiciozna, u školi se pokazala relativno vredna, disciplinovana i razumna. Retko kad se kući vraća bez petice.

Do vaših se petica inače stiže mukotrpno. To su sati provedeni u školi, još sati nad knjigom i još sati plaćenih časova za paralelno privatno obrazovanje u koje vaš sistem uteruje sve roditelje u ovoj državi.

Ta deca, za razliku od odraslih, jedina vredno rade prekovremeno bez prava da dignu glas i bez ikakve satisfakcije. Nisu ona odgovorna za to što je kvalitet i što su efekti njihovog rada mizerni i sramotni. Za to ste odgovorni vi.

Vaše su petice osnovna jedinica vrednosti u osnovnim školama. Vaši nastavnici nemaju mandat da razgovaraju sa decom. Njihov je posao i zadatak da predaju, klasifikuju i uproseče. Moja je pametna devojčica (kao i većina druge dece) to odmah shvatila i kući se evo već punih osam godina vraća uglavnom sa svim peticama. Na moj ponos.

Računala sam da mi se dete, uz toliki uloženi trud, vreme i novac, koliko toliko solidno obrazuje. Mislila sam da će sa lakoćom, uz malo ponavljanja gradiva, položiti test za srednju školu. Bila sam ubeđena da su sve te petice siguran put za željenu gimnaziju i to bez problema.

Devojčici sam, kao i njenim drugarima (a svi prolaze kroz pubertet), govorila da treba da se opuste, da su već za sve to ocenjeni i to mahom peticama. Treba samo malo da osveže ono što već znaju. Kako sam ih prevarila! I kako sam se prevarila.

Preliminarni test za upis u srednju školu je u našoj osnovnoj školi uradjen prilično katastrofalno a vidim da rezultati nisu bolji, čak su ponegde i gori u drugim školama. Zapitala sam se u čemu je problem. Uzela sam testove, počela da ih čitam i sve je bilo jasno.

Vi decenijama peticama nagradjujete memoriju i reprodukciju zapamćenog gradiva. Na testu, verovatno prepisanom iz nekog naprednijeg evropskog sistema, odjednom, tražite da se to gradivo na neki način poveže. Tražite nešto što nikada od dece u našim školama nije traženo. Nešto sa čim se nisu susreli.

Naša su deca trenirana da budu eksterni hard diskovi sa dobrom radnom memorijom. Odjednom od njih se traži da budu mobilni telefoni koji na klik povezuju pojmove. To su različite sprave sa različitim upotrebnim karakteristikama.

Ogromna količina podataka je u glavi prosečnog srpskog učenika zapamćena za potrebe te petice. To inače katastrofalno sročeno gradivo sutradan će, nakon reprodukcije, biti izbrisano iz glave. Mora biti, jer novoj količini podataka treba prostor. I tako u krug.

Ministre Šarčeviću, naša deca, koliko god da im je razvijena memorija, ne mogu sa tom sposobnošču ništa da urade u životu. Ona se ne mogu takmičiti sa mobilnim telefonom. Najgori telefon ima sto puta bolju memoriju od najgenijalnijeg srpskog deteta.

I ova je, kao i skoro sve prethodne generacije pokusni kunić. I ovde ste izvodili radove prepakivanja poena. Ispalo je da je sistemski test (a, b, c, d pitalica) dobio na značaju u odnosu na sve ove sakupljene petice. I to ne bi bio problem kada bi taj test bio usklađen sa onim što je do sad sa decom bilo rađeno i šta je od njih traženo. Ali problem i pak postoji.

Posebnu mi je pažnju privukao loše uradjen test opšteg obrazovanja. Vi ste to nazvali kombinovanim testom. Ako je već kombinovan, zašto niste u toj kombinatorici našli prostor za strane jezike, tehničko obrazovanje, fizičko vaspitanje i po meni najvažnije: istoriju umetnosti i informatiku? Naša su se deca i u tim predmetima osam godina mentalno i memorijski angažovala. Istina, informatika je tretirana kao deveta rupa na svirali.

Pozivam vas da vi rešite test za upis u srednju školu. Rešite ga javno. Šta god da ste stvarno ili lažno završavali od škole (to se u vašoj vlasti nikad ne zna) kroz osnovnu ste morali proći. Kao svršeni osnovac, zašto ne rešite taj test i utešite tu decu. Pokažite im eto da se sa stečenim znanjem iz ovakve osnovne škole, vremenom, može i do ministarske fotelje. Rado ću vas u tome podržati.

Posted in Ništa lično

Nikola Tesla u Beogradu

Nikola_Tesla
Nikola_Tesla

Nikola Tesla je u Beograd stigao u večernjim satima, brzim vozom iz Budimpešte. Beogradska železnička stanica bila je za tu priliku svečano okićena i ulepšana kako bi, već tada slavni pronalazač, bio dostojno dočekan.

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu. Nakon dolaska i svečanog prijema, Tesla odlazi u hotel Imperijal, gde mu je odredjeno prenoćište.

Sutradan je otišao na audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića. Čekalo ga je druženje sa studentima, svečani ručak, poseta Kalemegdanu i uveče banket.

Hotel_Imperijal
Hotel Imperijal

U tri sata poslepodne Tesla je stigao u Veliku školu. Upoznao se sa profesorima i studentima. Akademik I naučnik Ljubomir Klerić iskoristio je priliku da se pohvali svojim izumom, polipantografom, vrstom fotokopir mašine.

Predstavljanje Klerićevog čeda, kao što vidimo, ovekovečeno je na fotografiji. Na njoj nigde Tesle nema. Ni jedan fotografski zapis Tesline posete Beogradu ne postoji.

kleric-ljubomir-MUZEJ
Klerić Ljubomir – Muzej

Tesla se studentima obratio rečima:

“Ako se i ne nalazim medju vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko i na drugi način radim i trudim se, da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći” .

Železnicka_stanica_Beogradu
Železnicka stanica Beogradu

U večernjim satima organizovan je “druževni sastanak i svečana večera” u bašti Vajfertove pivare. Na pozivnici je, što je danas nezamislivo, napisana napomena da je “večera o svom trošku i po karti”.

Banket je okupio sam krem srpskog društva, više od stotinu ministara, profesora, industrijalaca, uglednih gradjana.

Iste godine 1892.  Ljubomir Klerić kandidovao je Teslu za člana Srpske kraljevske akademije. Na tajnom glasanju, medjutim, nije prošao. Nije valjda bio dovoljno kvalitetan.

ulaznica
Ulaznica

Dve godine kasnije, 1894, primaju ga za dopisnog člana a tek 1937.  u punopravno članstvo.

Nikola Tesla napustio je Beograd 3. juna. Ovde je ostavio dostojnog sledbenika, Djordja Stanojevića.

djordje_stanojevic
Đorđe Stanojević

Zahvaljujući Stanojeviću, na Dorćolu je počela sa radom prva javna elektrana a usledile su hidroelektrane na Djetinji kod Užica, Vučje kod Leskovca I Gamzigrad. Te elektrane, nastale samo nekoliko godina nakon Nijagare, medju prvima u Evropi konstruisane su po Teslinim principima naizmenične struje. I osim, dorćolske, sve I dan danas proizvode struju.

Ovo je deo moje priče o istorijatu elektrifikacije I razvoja energetike u Srbiji. Mini serijal možete pogledati na Priče o kratkom poletu>>

Pogledajte i neke meni drage fotografije.

Posted in Ništa lično

Milan Stojadinović

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu

zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom.

Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na sajtu Timeline Video Produkcija.

Mnogi mi, ovih dana, spočitavaju da sam fan Saše Radulovića. Nisam ničiji. Ali mislim da imam dobar politički instikt i mislim da nosioce nekih ideja treba ohrabriti. Sigurno u Radulovićevom okruženju, vladi, ima puno onih koji obeshrabruju i dovode čoveka u poziciju da se pita koji će mi qrac sve ovo… Instikt mi govori da se i Radulović to pita svakoga dana.

Ohrabrivala sam, ranije i neke druge. Djindjića, Avramovića čak i Panića i Draškovića u momentima lucidnosti. Tadić mi je bio totalno pogrešna procena. Nekako me odradio na foru. Na kraju je ispao plitak potok, tuga pregolema.

Sad, se pojavio se ovaj čovek, dobar bloger i neko ko priča isto ono što i ja mislim da treba da se uradi. So, da, u ovom momentu… javna podrška.

Mala nota

Posted in Ništa lično

Američka Kriza

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca.

To je ono što se u vazduhu oseti. Ljudi kupuju masovno i mahnito. To se najbolje vidi u ogromnim šoping centrima iz kojih bujice ljudi nadiru s kesama krcatim robom, manje više prestižnih firmi. Pentagon šopping mall u Vašingtonu izgleda ovako:

amerika
amerika

I logično je da se toliko troši jer je sva roba tako dostupna i jeftina. Evo primera: Moje Kelvin Klajn pantalone najpre su koštale 200 dolara. Posle mesec dana one su već pale na stotinu da bi kroz par dana sišle na 50 . Poslednja tri, četiri para daju se budzašto, za nekih 20 dolara. I to se u trgovini zove clearance ili closeout. Hronologija pada tih cena nalazi se na etiketi.

Tamo je popust, zaista popust. Nema potrebe da cena robe koju proizvode Kinezi ili Pakistanci izaziva glavobolju i neprijatnost kod prosečnog Amerikanca ili kakvog putnika namernika.

Kvalitetna tehnika nije baš budzašto, ali je i dalje jeftinija makar 30 odsto nego u Evropi. Masovno se zanavlja i kupuje. Ko je imao prilike da udje u njujorški BH Photovideo, našao bi se u čudu, što od ponude što od potražnje.

Usluge su skupe, jer njih, za razliku od robe koja se u nenormalnim količinama promeće,  nude  Amerikanci, a oni cene svoj rad. Na primer metro karta za jednu vožnju, pričaju Njujorčani, ne tako davno stajala je dolar a sada je dva i po.  U restoranima i barovima, nema da se sedi i cevči kafa tri sata nego ima da P1090666se jede, da se nešto popije i onda može da se sedi.

Pušenja nema ni u baštama kafića što smatram sviranjem u usnu harmoniku, ali poštujem. Pristojniji hoteli su skupi, od 150 dolara pa na više, obično ne nude doručak.

Snimatelji, montažeri i radna snaga meni bliska ne ustaju iz kreveta za manje od 200 dolara dnevno.

Zaključak: Amerima u poslednje vreme u proseku dobro ide. Nisu dozvolili da im reka (novca) presuši nego su grunuli sa štampanim parama na tržište. Očigledno su svesno izazvali inflaciju ali su spasili sistem. I sada imaju trend rasta. Da li bi to bilo dobro i kod nas i da li je uopšte primenljivo, ne znam. Možda. Ali par strateških političkih intervencija u ekonomiji, koje naravno idu uz veliki politički rizik, to nam je očigledno neophodno.

Samopouzdanje.

Većina ljudi sa kojima sam razgovarala, radno aktivnih i onih koji to više nisu… svi su oni fokusirani samo na jednu stvar: ability to make an income. A sposobnosti (abiliy) su uvek povezane sa samopouzdanjem.

Ne poznajem ni jednog čoveka koji sebe smatra nesposobnim. Čak i oni neuspešni i pogubljeni u prašumi svemira, i oni misle da je neko drugi kriv (država, mama, tata, žena, društvo).

Ali samopouzdanje je onaj opako važan element karaktera koji te tera da u materijalnom svetu izmeriš svoje sposobnosti. To vidim kao teniski meč: ako te krene u prva tri gema, velika je verovatnoća da ćeš na krilima samopouzdanja dobiti set, a gde je set tu je i meč.

U gradu koji je posrnuo usled pada industrije čelika, Pitsburgu, sada se pojavio čitav jedan sloj mladih ljudi koji koriste prednosti skromnije sredine i puštaju preduzetničkoj mašti na volju. Pucaju od samopouzdanja.

P1100214Koncentracija.

Od svih sagovornika koje sam pitala da li je Amerika izašla iz krize, samo jedan je bio sunjičav a svi drugi su oduševljeno potvrdjivali. Taj jedan koji misli da će kriza još dugo trajati, bavi se plesom. Sreli smo se na nekoj džez zabavi na Guvernerovom ostrvu kraj Menhetna. On je u sred bela dana bio obučen kao pravi dendi jer je žurka idilično posvećena 20-tim godinama prošlog veka. Simpatičan momak ali ne i fun zasukanih rukava kao modnog trenda. A to je trend koji ovih dana vlada Amerikom.

P1090805Dakle, u glavama ljudi, opasnost je prošla. Ali trauma je ostala. Trauma je proizvela stoprocentnu koncentraciju na jobs and bucks koja opet goni na efikasnost. Primer je naša američka producentkinja. Budžet je bio daleko manji nego što smo želeli i očekivali. Ona je na tom budžetu radila danima uporno se konsultujući sa nama oko svakog pa i najsitnijeg detalja. Na kraju je predala predala plan rada koji mi se za te pare učinio nemoguć. Treba li reći da ni cent nije bačen suludo? Perfektna matematika kao posledica velike koncentracije i znanja svog posla.

Takva je nekako i opšta atmosfera. Bulshiting je nepopularan, nepoželjan i neprihvatljiv. Nema bauljanja u moru opcija i neodlučnosti. U tom kontekstu se na Evropu gleda sa dosta zabrinutosti jer je Evropa tržište koje ne bi smelo da propadne.

Lepa reč.

Ovo je utisak koji tek posredno ima veze s mojom temom ali ne mogu da ne primetim: Ljubaznost u ophodjenju je sveprisutna. Teoretske šanse nema da se o nekog očešete, da ga malo gurnete u gužvi ili zgazite a da vam se taj izvini a onda spontano i vi njemu. U Srbiji sam doživljavala da mi se zbog sliičnih stvari načestitaju milosne majke pa tri dana ne mogu da dodjem sebi. I to je velika razlika. Ako hoćete da fotografišete ljude nema problema. Rado će vam pozirati.

U prodavnicama je obavezan ljubazan P1090368smešak, nenametljiva pomoć svake vrste, da se malo popriča sa kupcem i na kraju mu se poželi great day i dodjite nam opet.

Ne znam šta nas sprečava da budemo uljudni. Znam otprilike šta nas nagnava da budemo večito nadrkani, nabusiti, besni, namračeni i ozračeni. Verujem da uljudnost blagotvorno utiče na ekonomiju. Uvek je lakše dati pare nasmejanom čoveku…. Ali to je već filozofiranje i možda tema nekog novog bloga.

P1090589Znam da medju vama ima više onih koji mrze Ameriku od onih koji je vole. Na neki način trudim se da taj stav razumem. Ali ne bi bilo loše da baš ti najveći mrzitelji nekako skoknu preko bare. Jedno je spoljna politika. Sasvim je nešto drugo ordinary life. Gledajući njihov život, razgovarajući sa običnim svetom, prosečan Srbin može svašta nešto korisno da nauči od prosečnog Amera. A sve se izgleda svodi na ono što se zove: mindset.

P1090963

Carinski rat

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.  Može da ruča gde hoće, s kim hoće i kad hoće. I u srpskoj istoriji postoji takav momenat. To je emancipacija. O tome sam htela da pričamo na ovom mestu.

Srbija je godinu svoje nezavisnosti (1878) dočekala u bednom stanju. Celokupnu industriju sačinjavali su:  vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, barutana, ciglana, radionica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala, a putevi su bili loši i teško prohodni. Ogromnu većinu stanovništva sačinjavali su seljaci (88%), koji su bili nepismeni (90%) i raspolagali sa malim komadima zemlje (73% poseda bilo je manje od 5 ha).

Berlinski ugovor je vezao Srbiju za ekonomske interese Austro-ugarske. Njen pravac razvoja kretao se prugom Orijent ekspresa od Beča prema Carigradu.

Stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo našeg izvoza, pri čemu je gotovo sva roba (86 odsto) izvožena samo u jednu zemlju – Austrougarsku.

Jedino uvozom mogle su biti zadovoljene potrebe domaćeg stanovništva za industrijskom robom.  Taj uvoz je, opet bio isključivo u korist  susedne monarhije.

U prvim danima januara, 1906. godine, u Beču su vodjeni važni pregovori. Srbija je očajnički nastojala da obezbedi kakvu takvu uzajamnost u trgovinskim odnosima sa Austro-ugarskom. Moćna carevina nije htela da čuje za kompromis. Stav da srpski robni viškovi imaju samo jedan put, u Austrougarsku, bio je nepokolebljiv.

Kada su najzad sve karte bačene na astal, 12. januara, nije se više imalo kud. Pregovori su prekinuti. Sva srpska roba  (stoka i poljoprivredni proizvodi) ostala je bez kupca. Zemlja se zatekla potpuno sama na ledini evropskog tržišta, bačena na kolena u ratu kakav nikada do tada nije vodila niti je na njega računala.

Na svu sreću, pravi čovek zatekao se na pravom mestu. Laza Paču, ministar finansija.  

Cincar, srpski patriota i nacionalista. Bio je otporan na korupciju a veoma škrt.  Ni kralju, ni popu ni ministrima nije davao dinar  jedan više od onoga što je budžetom bilo predvidjeno. Tako je ušao u legendu.

Pod kojim okolnostima je Paču stupio na dužnost? E tu treba da se vratimo korak nazad, nešto pre carinskog rata.

Srbija je pod kraj 19 veka praktično bankrotirala zbog brojnih zajmova koje je uzimala širom sveta. Pod vlašću Aleksandra Obrenovića, uspela je nekako da izdejstvuje objedinjavanje mnoštva tih dugova u jedan i refinansiranje. Nakon tog manevra Srbija je udvostručila svoj budžet a suficit je iznosio dobrih 30 miliona dinara.

Paču je u stvari nasledio inerciju uspeha. I znao je taj momenat da iskoristi.

Njegov prvi potez je bio da za neverovatnih 40 odsto poveća poreze. Koliko je bio škrti čuvar državnih para, toliko je bio nemilosrdan poreski izvršitelj. Ta kombinacija omogućila je polet. Svoje mere je objašnjavao vazda vanrednim okolnostima i praznom kasom.

A onda je carinski ili svinjski rat (svinje su činile važan deo srpskog izvoza) zapretio da sve to sruši.  Blokada  je bila kao smrtna presuda za jedini adut koji je Srbija imala, poljoprivredu.

Dramatičan obrt izazvao je skok adrenalina. Istoričari beleže jednu ogromnu mobilizaciju energije usmerene u pravcu izvoza. Izvoziti ili umreti, bila je doktrina vlade čiju je ekonomiju uredjivao Paču a koju je u to doba vodio Nikola Pašić.

Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je za dlaku izbegla propast i platila visoku cenu celokupne ekonomske emancipacije. (to valjda uvek ide uz visoku cenu). Konačno, pronadjen je put do novih tržišta.  Iz blokade, Srbija je izašla ojačana.

No bila je to tek prva bitka. Jer već 1912. godine zemlja ulazi u seriju ratova.  Prvi i drugi balkanski a potom i Prvi svetski rat.  Kada su topovi 1918.  konačno utihnuli,  Srbija je bila osakaćena. Iz rata je, istina na strani pobednika, izašla, jedva živa i bez Laze Pačua koji je u medjuvremenu  (1915.) umro. Za sobom je ostavio 60.000 dinara  što je mizerna suma za nekog ko je preko svojih ruku prevrtao milione. Status legende još za života je obezbedio i to nema cenu.

Ovo je deo moje dokumentarne televizijske priče o razvoju srpske poljoprivrede koju možete pogledati na Poljoprivreda – Price o kratkom poletu.

Serijal Priče o kratkom poletu.

 

Posted in Ništa lično

Fetva za uvrede

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. Jebe im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.