MALA NOTA

Mnogi mi, ovih dana, spočitavaju da sam fan Saše Radulovića. Nisam ničiji. Ali mislim da imam dobar politički instikt i mislim da nosioce nekih ideja treba ohrabriti. Sigurno u Radulovićevom okruženju, vladi, ima puno onih koji obeshrabruju i dovode čoveka u poziciju da se pita koji će mi qrac sve ovo… Instikt mi govori da se i Radulović to pita svakoga dana.

Ohrabrivala sam, ranije i neke druge. Djindjića, Avramovića čak i Panića i Draškovića u momentima lucidnosti. Tadić mi je bio totalno pogrešna procena. Nekako me odradio na foru. Na kraju je ispao plitak potok, tuga pregolema.

Sad, se pojavio se ovaj čovek, dobar bloger i neko ko priča isto ono što i ja mislim da treba da se uradi. So, da, u ovom momentu… javna podrška.

Objavljeno pod Ništa lično | Ostavite komentar

AMERIKA

P1090666

Bila sam dve nedelje u Americi. Bavila sam se temom bankrota. Sve što mislim o tome, gledaćete u seriji koja će u decembru biti emitovana. Sada sam htela da napišem nekoliko opštih utisaka o stanju američkog ekonomskog duha.

Plima novca. To je ono što se u vazduhu oseti. Ljudi kupuju masovno i mahnito. To se najbolje vidi u ogromnim šoping centrima iz kojih bujice ljudi nadiru s kesama krcatim robom, manje više prestižnih firmi. Pentagon šopping mall u Vašingtonu izgleda ovako:

P1090450

I logično je da se toliko troši jer je sva roba tako dostupna i jeftina. Evo primera: Moje Kelvin Klajn pantalone najpre su koštale 200 dolara. Posle mesec dana one su već pale na stotinu da bi kroz par dana sišle na 50 . Poslednja tri, četiri para daju se budzašto, za nekih 20 dolara. I to se u trgovini zove clearance ili closeout. Hronologija pada tih cena nalazi se na etiketi.

Tamo je popust, zaista popust. Nema potrebe da cena robe koju proizvode Kinezi ili Pakistanci izaziva glavobolju i neprijatnost kod prosečnog Amerikanca ili kakvog putnika namernika.

Kvalitetna tehnika nije baš budzašto, ali je i dalje jeftinija makar 30 odsto nego u Evropi. Masovno se zanavlja i kupuje. Ko je imao prilike da udje u njujorški BH Photovideo, našao bi se u čudu, što od ponude što od potražnje.

Usluge su skupe, jer njih, za razliku od robe koja se u nenormalnim količinama promeće,  nude  Amerikanci, a oni cene svoj rad. Na primer metro karta za jednu vožnju, pričaju Njujorčani, ne tako davno stajala je dolar a sada je dva i po.  U restoranima i barovima, nema da se sedi i cevči kafa tri sata nego ima da se jede, da se nešto popije i onda može da se sedi.

Pušenja nema ni u baštama kafića što smatram sviranjem u usnu harmoniku, ali poštujem. Pristojniji hoteli su skupi, od 150 dolara pa na više, obično ne nude doručak.

Snimatelji, montažeri i radna snaga meni bliska ne ustaju iz kreveta za manje od 200 dolara dnevno.

Zaključak: Amerima u poslednje vreme u proseku dobro ide. Nisu dozvolili da im reka (novca) presuši nego su grunuli sa štampanim parama na tržište. Očigledno su svesno izazvali inflaciju ali su spasili sistem. I sada imaju trend rasta. Da li bi to bilo dobro i kod nas i da li je uopšte primenljivo, ne znam. Možda. Ali par strateških političkih intervencija u ekonomiji, koje naravno idu uz veliki politički rizik, to nam je očigledno neophodno.

Samopouzdanje. Većina ljudi sa kojima sam razgovarala, radno aktivnih i onih koji to više nisu… svi su oni fokusirani samo na jednu stvar: ability to make an income. A sposobnosti (abiliy) su uvek povezane sa samopouzdanjem.

Ne poznajem ni jednog čoveka koji sebe smatra nesposobnim. Čak i oni neuspešni i pogubljeni u prašumi svemira, i oni misle da je neko drugi kriv (država, mama, tata, žena, društvo).

Ali samopouzdanje je onaj opako važan element karaktera koji te tera da u materijalnom svetu izmeriš svoje sposobnosti. To vidim kao teniski meč: ako te krene u prva tri gema, velika je verovatnoća da ćeš na krilima samopouzdanja dobiti set, a gde je set tu je i meč.

U gradu koji je posrnuo usled pada industrije čelika, Pitsburgu, sada se pojavio čitav jedan sloj mladih ljudi koji koriste prednosti skromnije sredine i puštaju preduzetničkoj mašti na volju. Pucaju od samopouzdanja.

P1100214

Koncentracija. Od svih sagovornika koje sam pitala da li je Amerika izašla iz krize, samo jedan je bio sunjičav a svi drugi su oduševljeno potvrdjivali. Taj jedan koji misli da će kriza još dugo trajati, bavi se plesom. Sreli smo se na nekoj džez zabavi na Guvernerovom ostrvu kraj Menhetna. On je u sred bela dana bio obučen kao pravi dendi jer je žurka idilično posvećena 20-tim godinama prošlog veka. Simpatičan momak ali ne i fun zasukanih rukava kao modnog trenda. A to je trend koji ovih dana vlada Amerikom.

P1090805

Dakle, u glavama ljudi, opasnost je prošla. Ali trauma je ostala. Trauma je proizvela stoprocentnu koncentraciju na jobs and bucks koja opet goni na efikasnost. Primer je naša američka producentkinja. Budžet je bio daleko manji nego što smo želeli i očekivali. Ona je na tom budžetu radila danima uporno se konsultujući sa nama oko svakog pa i najsitnijeg detalja. Na kraju je predala predala plan rada koji mi se za te pare učinio nemoguć. Treba li reći da ni cent nije bačen suludo? Perfektna matematika kao posledica velike koncentracije i znanja svog posla.

Takva je nekako i opšta atmosfera. Bulshiting je nepopularan, nepoželjan i neprihvatljiv. Nema bauljanja u moru opcija i neodlučnosti. U tom kontekstu se na Evropu gleda sa dosta zabrinutosti jer je Evropa tržište koje ne bi smelo da propadne.

Lepa reč. Ovo je utisak koji tek posredno ima veze s mojom temom ali ne mogu da ne primetim: Ljubaznost u ophodjenju je sveprisutna. Teoretske šanse nema da se o nekog očešete, da ga malo gurnete u gužvi ili zgazite a da vam se taj izvini a onda spontano i vi njemu. U Srbiji sam doživljavala da mi se zbog sliičnih stvari načestitaju milosne majke pa tri dana ne mogu da dodjem sebi. I to je velika razlika. Ako hoćete da fotografišete ljude nema problema. Rado će vam pozirati.

P1090368

U prodavnicama je obavezan ljubazan smešak, nenametljiva pomoć svake vrste, da se malo popriča sa kupcem i na kraju mu se poželi great day i dodjite nam opet.

Ne znam šta nas sprečava da budemo uljudni. Znam otprilike šta nas nagnava da budemo večito nadrkani, nabusiti, besni, namračeni i ozračeni. Verujem da uljudnost blagotvorno utiče na ekonomiju. Uvek je lakše dati pare nasmejanom čoveku…. Ali to je već filozofiranje i možda tema nekog novog bloga.

P1090589

Znam da medju vama ima više onih koji mrze Ameriku od onih koji je vole. Na neki način trudim se da taj stav razumem. Ali ne bi bilo loše da baš ti najveći mrzitelji nekako skoknu preko bare. Jedno je spoljna politika. Sasvim je nešto drugo ordinary life. Gledajući njihov život, razgovarajući sa običnim svetom, prosečan Srbin može svašta nešto korisno da nauči od prosečnog Amera. A sve se izgleda svodi na ono što se zove: mindset.

P1090963

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , , , | 1 komentar

TESLA U BEOGRADU

Tesla

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu.

Železnicka stanica u Beogradu

Tesla je u Beograd stigao u večernjim satima, brzim vozom iz Budimpešte. Beogradska železnička stanica bila je za tu priliku svečano okićena i ulepšana kako bi, već tada slavni pronalazač, bio dostojno dočekan.

Nakon dolaska i svečanog prijema, Tesla odlazi u hotel Imperijal, gde mu je odredjeno prenoćište.

Hotel Imperijal

Sutradan je otišao na audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića. Čekalo ga je druženje sa studentima, svečani ručak, poseta Kalemegdanu i uveče banket.

U tri sata poslepodne Tesla je stigao u Veliku školu. Upoznao se sa profesorima i studentima. Akademik I naučnik Ljubomir Klerić iskoristio je priliku da se pohvali svojim izumom, polipantografom, vrstom fotokopir mašine.

kleric ljubomir 2-MUZEJ

Predstavljanje Klerićevog čeda, kao što vidimo, ovekovečeno je na fotografiji. Na njoj nigde Tesle nema. Ni jedan fotografski zapis Tesline posete Beogradu ne postoji.

Tesla se studentima obratio rečima:

“Ako se i ne nalazim medju vama, da kao i vi što više privredim na oltaru srpske misli, ja radim drugi posao, na drugi način proslavljam ime srpsko i na drugi način radim i trudim se, da koliko mogu i ja što korisno privredim svome narodu i svojoj miloj braći” .

U večernjim satima organizovan je “druževni sastanak i svečana večera” u bašti Vajfertove pivare. Na pozivnici je, što je danas nezamislivo, napisana napomena da je “večera o svom trošku i po karti”.

ulaznica

Banket je okupio sam krem srpskog društva, više od stotinu ministara, profesora, industrijalaca, uglednih gradjana.

Iste godine 1892.  Ljubomir Klerić kandidovao je Teslu za člana Srpske kraljevske akademije. Na tajnom glasanju, medjutim, nije prošao. Nije valjda bio dovoljno kvalitetan.

Dve godine kasnije, 1894, primaju ga za dopisnog člana a tek 1937.  u punopravno članstvo.

Nikola Tesla napustio je Beograd 3. juna. Ovde je ostavio dostojnog sledbenika, Djordja Stanojevića.

djordje stanojevic

Zahvaljujući Stanojeviću, na Dorćolu je počela sa radom prva javna elektrana a usledile su hidroelektrane na Djetinji kod Užica, Vučje kod Leskovca I Gamzigrad. Te elektrane, nastale samo nekoliko godina nakon Nijagare, medju prvima u Evropi konstruisane su po Teslinim principima naizmenične struje. I osim, dorćolske, sve I dan danas proizvode struju.

Ovo je deo moje priče o istorijatu elektrifikacije I razvoja energetike u Srbiji. Epizodu možete pogledati ovde. Mini serija Priče o kratkom poletu nalazi se ovde.

Neke meni drage fotografije možete videti ovde

 

 

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , | Ostavite komentar

CARINSKI RAT

 

 

 

 

 

 

 

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.  Može da ruča gde hoće, s kim hoće i kad hoće. I u srpskoj istoriji postoji takav momenat. To je emancipacija. O tome sam htela da pričamo na ovom mestu.

Srbija je godinu svoje nezavisnosti (1878) dočekala u bednom stanju. Celokupnu industriju sačinjavali su:  vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, barutana, ciglana, radionica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala, a putevi su bili loši i teško prohodni. Ogromnu većinu stanovništva sačinjavali su seljaci (88%), koji su bili nepismeni (90%) i raspolagali sa malim komadima zemlje (73% poseda bilo je manje od 5 ha).

Berlinski ugovor je vezao Srbiju za ekonomske interese Austro-ugarske. Njen pravac razvoja kretao se prugom Orijent ekspresa od Beča prema Carigradu.

Stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo našeg izvoza, pri čemu je gotovo sva roba (86 odsto) izvožena samo u jednu zemlju – Austrougarsku.

Jedino uvozom mogle su biti zadovoljene potrebe domaćeg stanovništva za industrijskom robom.  Taj uvoz je, opet bio isključivo u korist  susedne monarhije.

U prvim danima januara, 1906. godine, u Beču su vodjeni važni pregovori. Srbija je očajnički nastojala da obezbedi kakvu takvu uzajamnost u trgovinskim odnosima sa Austro-ugarskom. Moćna carevina nije htela da čuje za kompromis. Stav da srpski robni viškovi imaju samo jedan put, u Austrougarsku, bio je nepokolebljiv.

Kada su najzad sve karte bačene na astal, 12. januara, nije se više imalo kud. Pregovori su prekinuti. Sva srpska roba  (stoka i poljoprivredni proizvodi) ostala je bez kupca. Zemlja se zatekla potpuno sama na ledini evropskog tržišta, bačena na kolena u ratu kakav nikada do tada nije vodila niti je na njega računala.

Na svu sreću, pravi čovek zatekao se na pravom mestu. Laza Paču, ministar finansija.  

Cincar, srpski patriota i nacionalista. Bio je otporan na korupciju a veoma škrt.  Ni kralju, ni popu ni ministrima nije davao dinar  jedan više od onoga što je budžetom bilo predvidjeno. Tako je ušao u legendu.

Pod kojim okolnostima je Paču stupio na dužnost? E tu treba da se vratimo korak nazad, nešto pre carinskog rata.

Srbija je pod kraj 19 veka praktično bankrotirala zbog brojnih zajmova koje je uzimala širom sveta. Pod vlašću Aleksandra Obrenovića, uspela je nekako da izdejstvuje objedinjavanje mnoštva tih dugova u jedan i refinansiranje. Nakon tog manevra Srbija je udvostručila svoj budžet a suficit je iznosio dobrih 30 miliona dinara.

Paču je u stvari nasledio inerciju uspeha. I znao je taj momenat da iskoristi.

Njegov prvi potez je bio da za neverovatnih 40 odsto poveća poreze. Koliko je bio škrti čuvar državnih para, toliko je bio nemilosrdan poreski izvršitelj. Ta kombinacija omogućila je polet. Svoje mere je objašnjavao vazda vanrednim okolnostima i praznom kasom.

A onda je carinski ili svinjski rat (svinje su činile važan deo srpskog izvoza) zapretio da sve to sruši.  Blokada  je bila kao smrtna presuda za jedini adut koji je Srbija imala, poljoprivredu.

Dramatičan obrt izazvao je skok adrenalina. Istoričari beleže jednu ogromnu mobilizaciju energije usmerene u pravcu izvoza. Izvoziti ili umreti, bila je doktrina vlade čiju je ekonomiju uredjivao Paču a koju je u to doba vodio Nikola Pašić.

Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je za dlaku izbegla propast i platila visoku cenu celokupne ekonomske emancipacije. (to valjda uvek ide uz visoku cenu). Konačno, pronadjen je put do novih tržišta.  Iz blokade, Srbija je izašla ojačana.

No bila je to tek prva bitka. Jer već 1912. godine zemlja ulazi u seriju ratova.  Prvi i drugi balkanski a potom i Prvi svetski rat.  Kada su topovi 1918.  konačno utihnuli,  Srbija je bila osakaćena. Iz rata je, istina na strani pobednika, izašla, jedva živa i bez Laze Pačua koji je u medjuvremenu  (1915.) umro. Za sobom je ostavio 60.000 dinara  što je mizerna suma za nekog ko je preko svojih ruku prevrtao milione. Status legende još za života je obezbedio i to nema cenu.

Ovo je deo moje dokumentarne televizijske priče o razvoju srpske poljoprivrede koju možete pogledati na ovom linku.

Serijal Priče o kratkom poletu nalazi se ovde.

 

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , , | Ostavite komentar

MILAN STOJADINOVIĆ

Poslednjih godinu i po dana opsesivno sam sa kolegama radila na seriji Priče o kratkom poletu. Ta serija je pokušaj da se prikažu oni momenti u srpskoj istoriji koji su dovodili do pokretanja ekonomskog točka napred. Takvih momenata je malo i trajali su kratko, kraće od ljudskog veka.

Retki poleti ne bi se ni dogodili da se pravi ljudi nisu zatekli na pravom mestu. Jedan od tih bio je i Milan Stojadinović. Nije mi ideja da pišem o njegovoj ličnosti, čak ni o njegovim ideološkim opredeljenjima. Zanimljiva mi je politika koju je sprovodio pošto je ona bila tako jasna i konkretna.

Evo nekih podataka i crtica o tom političaru. Očekujem oprečne reakcije i unapred se radujem.

Milan Stojadinović je prvi srpski premijer sa modernom proindustrijskom vizijom. U njegovim političkim operacijama ekonomija je uvek imala prednost, uvek je dominirala nad politikom dok obrnutih slučajeva, kad politika koči ekonomiju, gotovo da nije bilo.

U tri navrata ministar finansija (u različitim mandatima od 1924. do 1935.). Premijer I ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije (od 24. juna 1935. do 5. februara 1939), Milan Stojadinović je voleo novac, poznavao je logiku kapitala i bio je vešt u praktičnim poslovima.

Još u resoru finansija, Stojadinović je najpre krenuo da stabilizuje dinar a potom je snažno gurao industrijalizaciju.  Kriza i recesija 30-tih godina 20-tog veka nisu išle na ruku razvoju poljoprivrede. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi bili su sve manje traženi, što je oborilo njihove cene za čak 40 odsto.

Stojadinović je razumeo da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. To se postiže uvećavanjem industrijskog stanovništva. Industrijalizaciji se potpuno predao I beskompromisno je sprovodio.

I kao ministar a naročito kao premijer, Milan Stojadinović je sprovodio ono što i ostatak kapitalističkog sveta u krizi. Vodio je politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva.

Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova. Tako je povećao i njihovu kupovnu moć.  Za vreme njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano stotinu novih industrijskih preduzeća uglavnom sa domaćim kapitalom. Počelo je stvaranje avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu. Proizvedena je i prva domaća lokomotiva, Sava.

U spoljnoj trgovini ostvarivani su suficiti i do milijardu dinara, što je najbolji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje. Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe donela šestogodišnji privredni plan, prvi u istoriji zemlje.

Stojadinovićevi ekonomski uspesi, dogadjali su se u složenoj mreži spoljnopolitičkih odnosa. Pod kraj tridesetih godina 20-tog veka rane iz prethodnih ratova (dva balkanska I Prvi svetski rat) su zalečene. Ekonomija je počela da hvata zamajac. Srbija je očajnički tražila partnere, kapital, investicije. Jedine ponude za saradnju stizale su iz pravca nadolazećih sila mraka: fašističke Italije i nacističke Nemačke.

Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, Stojadinović je od tradicionalnih prijatelja, Engleza tražio da povećaju obim trgovinske razmene sa Jugoslavijom. Iz Londona je dobio odgovor da britanski trgovci mogu da kupuju gde hoće i šta hoće. Drugi tradicionalni saveznik Francuska, već je bila isuviše slaba da bi Srbiji bila od pomoći. Tako se Stojadinović u iznudici okrenuo Italiji i Nemačkoj.

Po svaku cenu je želeo da održi politiku “prijateljske neutralnosti” prema silama osovine. U svojoj autobiografiji “Ni rat ni pakt” koju je 70-tih izdao riječki Otokar Keršovani, Stojadinović govori da Srbija posle prvog, pogibelj u novom svetskom ratu nije smela da dozvoli.

Dobri odnosi sa osovinom bogato su nagradjeni kvalitetnim ekonomskim ugovorima. Srbija je za kratko vreme obnovila industrijski park pre svega nemačkim mašinama. Sa Italijom je napravljen povoljan trgovinski sporazum. I u Rimu i u Berlinu Stojadinović je bio rado vidjen gost.

Sa Hermanom Geringom je išao u lov. Italijanski šef diplomatije grof  Ćano postao je Stojadinovićev lični prijatelj. Da li je tolika prisnost bila posledica lične Stojadinovićeve naklonosti prema ideologiji fašizma ili izraz čistog pragmatizma, nemam pojma. Niti mislim da ćemo to ikad saznati.

U osvit Drugog svetskog rata, činilo se da je Stojadinović uspeo u nemogućem: da obezbedi vojnu neutralnost i ekonomsku korist. Na terenu, medjutim, takav poredak  bio je neodrživ. Onog trenutka kad je uveo nemački Krup u izgradnju čeličane u Zenici i najavio da će uvesti nemački kapital i u rudnike (Bor su držali Francuzi i Englezi), njegova karijera je bila završena. Iz Londona i Pariza odmah su počeli pritisci da se on skloni.

Milan Stojadinovć je 1940. godine pao kao žrtva britanskog pritiska na Kneza namesnika Pavla da se Jugoslavija u nastupajućem ratu svrsta na stranu saveznika. Iz zemlje je bez ikakvog sudjenja bukvalno proteran i predat engleskim obaveštajcima u Solunu. Drugi svetski rat proveo je u britanskom zatočeništvu na Mauricijusu.

Nakon rata odlazi u Argentinu gde takodje stiče ugled i veliki uticaj na ekonomska kretanja i politiku. Umro je 1961. godine u Buenos Airesu.

U političkom smislu, Milan Stojadinović je platio ceh svoje naivnosti. Jer Srbija niti ima tradiciju neutralnosti niti je ovde ekonomska logika ikada mogla dominirati nad politikom.

Moju priču o srpskoj industriji sa Stojadinovićem kao bitnim protagonistom možete pogledati na ovom linku. Cela serija emitovana u tri epizode nalazi se na našem sajtu.

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , | Ostavite komentar

FETVA ZA UVREDE

Sve što sam o Borisu Tadiću želela da kažem više puta sam rekla na raznim mestima. Mrzi me da ponavljam.

Sad hoću da bacim fetvu na neke reči i rečenice koje su me u ovoj kampanji iznimno nervirale, u suštini vredjale.

Prva je mantra: „Pobedićemo, i za nas i za njih mi ćemo pobediti. Pobedićemo za mene, tebe, sve. Ja ću pobediti. Mi ćemo pobediti, za budućnost, za sadašnjost, za rani srednji vek, za kengure i koale. Mi pobedjujemo, za polje, za štalu za vinograd!“…

Isprazna, uvredljiva repetitivnost. Mislim, koliko arogantan treba da budeš da bi tretirao birača kao domaću životinju koju ćeš dresirati tako što ćeš milion puta ponoviti jednu te istu komandu?

Dalje, opasno mi išla na nerve kovanica „pokosio nas je cunami svetske krize“. Kao, nema investicija nigde u svetu pa je to pogodilo i Srbiju. Prvo nije tačno da ih nema nigde na svetu. Ozbiljni investitori dolaze u reformisane i predvidive ekonomije. Jebe im se ko je predsednik u takvim državama. Možda eventualno znaju ko je premijer.

Još jedna nebuloza: „Morao sam kao predsednik da se angažujem na privlačenju stranih investicija i da se umešam u posao (nesposobnog) premijera jer selo je počelo da gori a direktor mercedesa (koji drži šmrk) hoće da razgovara samo samnom“.

Giga je, mega, uber, kolosalna budalaština da investitori dolaze jer ih predsednik lično vabi da dodju. Da nije predsednika, šatro, oni ne bi  znali da postoji Srbija. Vrlo uvredljivo i za mercedes i za Srbiju koja je toliko jadna da predsednik lično mora da obezbedjuje plasman novca jer sistem to nije u stanju.

Možda najviše od svega me nervirala parola: „Sa nama nema neizvesnosti“. Imam strašne flashbackove na tu rečenicu.

Da na kraju obrnem stvar,  ima nešto što je Borisa u ovoj kampanji nerviralo a meni činilo zadovoljstvo. Jedna reč. Reforme.

Reč „reforme“, tužno je izostala u ovoj kampanji. Bila je, takoreći, prećutno zabranjena. Niti ga je ko pitao, niti je objasnio zašto nema reformi. Niti je reforme ubacio u svoj plan za budućnost. Niti bilo kakvog javnog plana uopšte ima. Niti će ga biti.

I tu je čitava maca. Boris u ovoj kampanji u stvari nije imao šta da kaže. Dovoljno je pametan da shvati da su izgovori tipa „pokosio nas cunami“, toliko glupi da samo razjaruju bivše mu glasače. Selektivno je „cunami“ koristio. Cilj je valjda bio da se mobilišu novi stanovnici Neuma. Najveći neumi su u prvom krugu glasali za Dveri i radikale. Sad, možda se, vodjeni medijskim pritiskom odazovu Borisovom pozivu u drugom krugu.

Princip smenjivosti je najvažniji princip u jednom društvu. Bolje je da neki mazdrman dodje pa da brzo prodje nego da nam, neko malo pametniji, ozbiljno zapreti da nikad proći neće.

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

OTVARAJ, GUŠIMO SE!

Ne znam kako vi, ali ja volim provetravanje. Obožavam da otvaram prozor koliki god rizik bio da će naići tajfun I porušiti sve u sobi. Promaju volim uprkos riziku od upale mozga.  Jebeš mozak, daj mi vazduh.  I tu sam kao Srpkinja, jel, u očiglednoj i večitoj manjini.

Naravno da će Tomislav Nikolić izgubiti izbore. Izgubiće ih delom zbog toga što je totalno neadekvatan a delimično i zbog toga što se baš potrudio da izgubi.

Masa nas, izvesno je, neće izaći da glasa u drugom krugu. Mrzeće nas čak i da škrabamo.

Toma je, bar neke od nas, mogao da ima, da je govorio prave stvari u pravo vreme. Ali odabrao je nešto drugo. Umesto da bude predsednički kandidat, odlučio je da bude Pepa prase koje skače po blatnjavim baricama. Šutanovac nije slučajno spominjao svinjac u kojem se Toma valja. Pa Šutanovac and co. su taj svinjac sami sklepali za potrebe ovih izbora. Toma, Jorgovanka i Vučić, samo su u taj svinjac ušetali navabljeni pričom o diplomi.

A onda, kampanja kradje glasova. Opet su, tužni naprednjaci, nekako ispali budale čak i zatvora nedostojne. A neko bi morao na tu temu da ide u  zatvor, valjda.

Naprednjaci ne mogu da dobiju izbore ni u bunilu, ni u ludilu. Oni bi izbore izgubili taman i da sami na njima učestvuju.  A zašto?

Kandidat Tomislav Nikolić smoren, usporen, depresivan, deluje kao navučen na lekove  za spuštanje pritiska. Vučićeve usne zbunjuju a i Srbin voli da da glas muškoj jedinki kojoj pouzdano i redovno raste brada.  Jorgovanka je sto posto predivna tetka, strina, ujina al premijerka, hm, ok, ništa gora od Cvetkovića, al opet ko će zbog toga da se dovuče do birališta?

I da se vratim temi. Postojala je šansa, istina minimalna, da u nedelju ustanem i glasam za Tomu. Stvarno. Samo da su, paćenici, znali da iskoriste par očiglednih aduta:

Ekonomski program SNS preuzet je od NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj). Taj program je na blogu B92 više puta objašnjavao bloger Saša Radulović.  To je jedini ekonomski plan i program koji je uopšte na ovim izborima bio u opticaju. Jedini plan koji je sadržao neke brojke a ne samo slova. Mrzi me da detaljišem, koga interesuje nek potraži tekstove Saše Radulovića na blogu B92.  Uglavnom sve se svodi na trostruko (threesome) kresanje: javne potrošnje, fiskalnih a naročito parafiskalnih nameta.

Taj jedini ekonomski program u ovoj kampanji, tužni naprednjaci, prokockali su zarad glodanja demokratske koske u vidu Tomine diplome. Umesto da su Tadiću jasno i glasno rekli: ODJEBI majstore. Položi račune pa da ukrstimo programe. Paćenici.

Drugo, umesto da maksimalno eksploatišu neke zanimljive ljude koje su uspeli (bog te pita kako) da kooptiraju u svoje redove, tu pre svega mislim na Milana Kneževića iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, paćenici su u prvi plan, sa magarećom upornošću gurali nesuvislu i patetičnu Jorgovanku Tabaković i neke ćurke kojima se ni imena ne sećam. Jorgovanka i ove žene su ok za rvanje u blatu sa Jelenom Trivan.  Ali protiv Šutanovca,  to je debakl u samoj najavi.  Tako je Knežavić, čovek na svom mestu, za badava kompromitovan što se sa budalama uopšte petljao a budale će proći onako kako zaslužuju. Bogu plakati.

Zašto ovo pričam? Pa užasno je zagušljivo, dušegubka strašna. U normalnim državama opozicija na izborima svečano otvara prozor. Ovde ne. Ovde mora staklo da se razbija. Ili da se prozor krišom otškrine nekim subverzivnim radom iznutra.

Znam ljude koji ohrabruju neke druge ljude u rukovodstvu Demokratske stranke da krenu prema prozoru u goloj borbi za malo kisika. I sama sam takva. Kažu potrebna im je godina, dve. Toliko će, procena je, trajati ova vlada. Ja pitam: Može li to malo brže, rodjače? Otvaraj bre. Pogušismo se.

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

ODLJUBILA SAM SE…

Nije me na ovom blogu bilo neko vreme. Vrućina, raspust, more, ada, zivot, koke. Rubriku  „lično“ nisam bila in a mood da delim sa širom publikom. Za rubriku „ništa lično“ nisam imala šta da izjavim osim SOS (same old shit).  A onda je došla Angela Merkel i sasula nam to što ima.

To šta je sve Angela u Beogradu govorila, da se razumemo, takodje je SOS. I stvarno se ne bih smarala ovim tipkanjem da nije jednog detalja: ovo je verovatno bila „sad i više nikad“ poseta. Ko je lud da je ponovo pozove?  A i Nemci na ovaj deo Balkana gledaju kao na smrdljiv sir. S pravom.

Elem, sedim sa die beste drugaricom Natašom Pejić na kavici, pričamo o Angeli. Nataša zapaža zemljanu, stabilnu, nemačku energiju sa kojom je kancelarka prošetala Beogradom. Tako teška i temeljna poput kakvog tenka, bez okolišanja je saopštila kako stvari stoje. Ukratko: Srbija ima de facto (za sad ne i de žur što bi rekla jedna TV voditeljka) priznati Kosovo i povući pipke sa severa te teritorije te dopustiti formiranje jedinstvenih kosovskih institucija…

Beograd je na to odgovorio: khm, mi imamo ustavni poredak, tuc, i ustav, muc i crvene linije, kašljuc, i suverenitet,  zagrc, khm, kha, kha… Uglavnom ništa konkretno.

„A šta bi ti uradila?“, pita me moja die beste friendica… Hm…

Ja bih priznala Kosovo, davnih dana. Priznala bih ga u svoj njegovoj punoći, teritorijalnosti, suverenosti, samodovoljnosti, umobolnosti, whatever…. Podržala bih sve evropske, NATO i druge integracije države Kosovo. I njima je, baš kao i nama (a možda i više) preko potrebno da se kroz te procese civilizuju i  uljude. Ko smo mi da tome stajemo na put? A i zašto bi?  Naprotiv. Gradila bih pristojne odnose u meri u kojoj su oni mogući sa nekim ko se zove Hašim Tači.

Dobar razvod zlata vredi a deoba imovine još više… Deoba lignita, na primer.

Od ukupno 20 milijardi tona zaliha lignita kojima se Srbija (2009) dičila čak 14 milijardi tona je na Kosovu. Vrednost imovine države Srbije tačnije Elektroprivrede Srbije (EPS) na Kosovu je oko 1,5 milijardi evra. Vrednost  lignita je daleko veća, upravo ogromna I iznosi 100 milijardi evra.

So let’s talk about money, za promenu. Taj je jezik univerzalan. Nije li Libija pala zbog nafte odnosno love? Ili je to možda bilo zbog čvrste vere da će pobunjenici obezbediti bolju zdravstvenu zaštitu od Gadafija?

No naravno, za neku kintu na temu Kosova mogli smo da se ogrebemo pre nego što je usvojen ustav sa preambulom. Sada je kasno. I ništa mi pametno ne pada na pamet. Niti pada Tadiću a još manje Jeremiću. Duša me boli, zbog lignita naravno. Al wtf… nekada je život samo pain and no gain.

Moja die beste drugarica Nataša Pejić ima ne tako lošu ideju. Raspisati referendum sa pitanjem: “Da li ste za Kosovo ili ste za EU?”…  Neka narod odgovori ako već veliki “državnici” srpski nisu u stanju. Bilo bi zanimljivo videti ko bi sve od domaćih političara na dan referenduma morao hitno tetki da odnese lekove.

Ali ne krivim ih. Ni sama ne znam šta bih na referendumu odgovorila. Zabole me, svečano, za Kosovo. No ne greje me više ni Evropa. Odljubila sam se. Godinama sam, onako bunovna od zaljubljenosti htela da probam sve… I botoks I silikone I fejslift I masažice I pomadice I parfeme… čak i sport… ma sve samo da me zavoli… Ali ne ide. Ne voli me i tačka. A i druga strana se u tom čekanju prilično ofucala, ono ruku na srce. Prosto se pitam gde su mi oči bile.

Ta stvar sa Evropom neće ići. Neće ići s Kosovom niti bez Kosova. Neće ići sad I neće ići bilo kad. Za tu stvar je potrebno dvoje. U suprotnom I ovaj drugi, čija ljubav nikako da bude uzvraćena u jednom trenutku će, ako mozga ima, reći: “Ma boli me patka. Ima I drugih ribica u akvarijumu ”… So, nema više čarolije… Odljubila sam se. Definitivno.

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa | Ostavite komentar

ŠTA SMO ONO IMALI? (DUŠA ME BOLI)


Matematika je totalno surova. Zato sam od nje bežala ceo život. Nema tu filozofiranja, mlaćenja prazne slame. Manipulacije, oh da, ima. Ali, ako te stvarno interesuje kako stvari stoje – sa matematikom imaš šansu.

Evo na primer jedne istine: U Srbiju je po raznim osnovama (investicije, zaduživanja, doznake, donacije, prodaja državne imovine) za poslednjih deset godina (dakle posle Slobe), ušlo oko 75 milijardi dolara. Jesmo li napravili autoput, most, bolnicu,  železnicu? Jesmo li finansirali reforme? Nismo. Pa kako ćemo da vraćamo te kredite što ih uzesmo? Any idea?

A da vidimo koliko u stvari grcamo:

U oktobru 2000. godine spoljni dug Srbije iznosio je 10,7 milijardi dolara. Sića.

Na početku ove godine ukupan dug Srbije je 34 milijarde dolara (23,8 milijardi evra). Tri (i nesto) puta više nego lane! Samo u prva dva meseca ove godine Srbija se zadužila 1,2 milijarde evra!

Pa koja još budala može da poveruje ili da se teši domaćim „ekspertima“ i političarima koji buncaju da eto nismo visoko zadužena zemlja jer ima i gorih?

Obaveze Srbije na osnovu redovne kamate za kredite su oko 270 miliona evra godišnje. Te pare nemamo, što nas, logično, tera u dalje zaduživanje.

Svaki stanovnik Srbije, od one tek rodjene bebe do najstarijeg penzionera, zadužen je u proseku 3000 evra. Kakve su šanse da to vratimo? Sa prosečnim rastom BDP od 1,5 odsto, procenite sami.

Ima još nešt u rubrici “rashodi”:

MMF nam maše računima o neregulisanom spoljnom dugu bivše SFRJ od 350 miliona evra. Od toga, Srbija treba da iskešira 15 odsto.

A šta imamo u kasi?

Devizne rezerve u prvoj polovini ove godine su oko 11 milijardi evra što je za fantastičnih 5,4 odsto manje nego što smo imali s kraja prošle godine. Nastavimo li da topimo rezerve kao što neki od nas tope kilograme tri dana pred izlazak na plažu – nemamo ni bikini. Goli smo ko pištolji.

Kolona “prihodi” nije toliko obimna al tek me od nje duša zaboli.

U Srbiju je od 2000. ušlo negde oko 16 milijardi dolara stranih direktnih investicija.

Taksativno: U 2006. – 4,3 milijarde, 2007. – 3,5 milijardi, 2008. – 3 milijarde, 2009. – 1,9 milijardi USD. U 2010. godini sve se svelo na nekih 800 miliona dolara, napabirčenih na teške mišiće.

Ako se još malo vratim u nazad, pa pogledam period od 1995. do danas, dolazim do sume od 20 i kusur milijardi dolara direktnih investicija…

I da se vratim na početak. Suma sumarum 75 milijardi dolara, slupanih u šporete, frižidere, automobile, avione, kamione. Da ne zaboravim šurnjaje, svastike, nećake po nabujaloj državnoj upravi. I naravno u tajkunske džepove.

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

OSTAO JE JEDAN…

Deset malih crnaca pošlo je u krevet,
jedan se ugušio i osta ih 9.
Devet malih crnaca bi do kasno tamo,
jedan duže zaspi i osta ih 8 samo.
Osam malih crnaca putovaše u Devon,
jedan neće dalje i osta ih 7.
Sedam malih crnaca poseklo je čitav brest;
jednog lupi sekira i osta ih 6.
Šest malih crnaca gledalo je pčelin let,
pčela ubode jednog i osta ih 5.
Pet malih crnaca u pravne knjige zaviri,
jednog pravda preuze i osta ih 4.
Četiri mala crnca pođoše na more svi,
jednog smaza haringa i osta ih 3.
Tri mala crnca po Zoo-u se šetala,
medvjed zdrobi jednog i osta ih 2.
2 mala crnca sunčala se čitav dan,
jednog sprži sunce i osta samo 1.
jedan mali crnac osta sam i bedan;
ode i objesi se i ne osta nijedan.

Agata Kristi

Objavljeno pod Ništa lično | Označeno sa | Ostavite komentar